Života harmonija mobitel

       

  L'ARMONIA DELLA VITA

ŽIVOTA HARMONIJA

ŽIVOTA HARMONIJA ili u prevodu L'ARMONIA DELLA VITA

       Život nas svojim prirodnim ritmom talasa kroz četiri godišnja doba i tako mi hteli to ili ne, menjamo se kroz stihove.

        Ovo je 3 elektronska knjiga objavljenja u saradnji Udruženja balkanskih umetnika i Scuola di Poesia-School of Poetry- Delegacija Srbije, a nastala je u septembru.

       Tematski raznolika, stilski isto tako, geografski bez granica jer su autori gotovo sa svih kontinenata. Ograničenje je jedino postajalu u broju radova autora, jer u grupi je u ovom periodu objavljeno preko hiljadu poetskih zapisa.

       Planiramo i u sledećem periodu objavljivati nove zbirke i na taj način pesme sačuvati od zaborava, ali i povezati nas u zajedničkoj ideji da umetnost životne harmonije i u ovo teško vreme besparice – mora da živi.

        Hvala autorima koji su ustupili svoje pesme za elektronsku knjigu „ŽIVOTA HARMONIJA - L'ARMONIA DELLA VITA“ , kao i Silvanu Cavaliere Bortolazzi koji nas je okupio u U.M.P.  "SCUOLA DI POESIA" - "SCHOOL OF POETRY" te stoga izjavljujem

kao predsednica Udruženja balkanskih umetnika, ambasador U.M.P. i predsednica Delegacije Srbije, koju je imenovao Silvano Cavaliere Bortolazzi kandidat za Nobelovu književnu nagradu, osnivač neprofitne organizaje „SCUOLA DI POESIA – SCHOOL OF POETRY – SCUOLA INTERNAZIONALE DI POESIA – UNIONE MONDIALE DEI POETI – WORLD UNION OF POETS – U.M.P.“ u saglasnosti sa autoroima i izdavačem, da je knjiga podržana od navedenih organizacija.

                                                                                             Dijana Uherek Stevanović 

Жељка Игњатић

УСАМЉЕНИ ПОГЛЕДИ

У обрисима твоје силуете

станују моји безбројни погледи,

непожељни станари дома твог.

Посрнула на луди камен

стојећи ни на небу ни на земљи,

скривам се у твојим сјенкама

тражећи радост у украденом погледу.

Украденим тренуцима

пуним балон у облику срца,

пуштам га у нове тренутке

у нади да ће наћи дом љубави. 

Γρηγόρης Κολιόπουλος 

Grigoris Koliopoulos 

-ΓΕΡΜΑ-

Απόψε
πολύ βαριά τη νιώθω την καρδιά μου.
Άνοιξε φαίνεται 
της μνήμης η τσεπούλα.
Να πω δυο λόγια θα 'θελα
μα 'κείνοι που θα τ' άκουγαν
είναι στο χώμα.
Να 'τανε λέει η ζωή μου
καπνός από τσιγάρο
να την τελειώσω μονομιάς
και να μην έχει άλλο.
Σε μια γωνίτσα
νόμισα είδα λίγο φως
και βιάστηκα τα μάτια μου να κλείσω.
Μ' έπιασε τρόμος
πως θα 'νιωθα καλύτερα.
Γρηγόρης Κολιόπουλος

Αφιερωμένο στους γονείς μου
.
-SUNSET-

Tonight
I feel my hart so heavy.
It seems like it has been opened
the pocket of the memory.
I would like to say some words
but those who schould listen 
are under the ground.
If only my life were
a cigaret's smoke
I could finish her fast
and there wouldn' t be more.
At a small corner
I thought I saw some light
and I quickly closed my eyes.
I was scared
that I could feel better.

Grigoris Koliopoulos 

Dedicated to my parents.

Ružica Ruška Ciko

NE SHVATAŠ DIJETE ŠTO HOĆU REĆI

Pokušavam razumjeti nestvarnu samoću

planina, mora, jezera

drhtaj prolaznog vremena

Šumi drveće, snove daleke

tromih brežuljaka

prećutnom kretnjom sopstvenih

ožiljaka

Prelivaju se galije - boja sine

o džinovskom talasu, rosne kiše

uz oblak magle, krivuljom tmine

Dršćem od zle kobi, blažeći tišinom

odlaske tvoje

ne shvataš dijete, što hoću reći

planina si i drvo moje

S'krošnjom prelamam životna

viđenja - ćutljivim pogledom

stalnog straha tuge i rastanka...!!!

Novica Jović

UPIJAM

.

.

Upijam 

lepotu 

tvojih tirkiznih 

očiju na klupi 

na obali reke 

Vlasine 

postajem 

ljubomoran 

na zrak 

izlazećeg sunca 

koji te dodiruje 

po nežnom 

telu 

najavljujući 

da postaje 

svedok 

našem 

prvom 

treptaju...

Rade Vlajić

DISTORZIJA 

Ona je bila ona

A ja sam ostao ja

I ništa

Ona je otišla na svoju

Svoju

Svoju stranu

Misleći da će biti isto

Ja sam otišao 

Otišao

Otišao

Otišao na svoju

očekujući sve isto

Ali u nekoj

Nekoj drugoj

Mislili smo da je vreme

Vreme

Vreme pred nama

A ono nam je bilo najveći neprijatelj

Neprijatelj

Neprijatelj

Nep....

I bilo nam je 

Kao u bajci

Cijab

Živeli smo dugo

Dugo

Dugo

Nemoguće dugo

Nepodnošljivo dugo

Ali smo živeli

Kao u cijab

Dugo

Ona je bila....

ona

A ja sam ostao....

Ja

Братислав Петровић

ГДЕ ЈЕ СУВА ПЛАНИНА

"ВЕРА: - Мир...! Мир децо! Ипак ћемо кренути са француским језиком. Отворите читанке на страници тридесет осам... Читаћемо... Брижит и Мишел на Ајфеловој кули. 

Ученици у разреду почињу брже боље да листају своје читанке избегавајући да им се поглед сусретне са наставницом Вером. 

ВЕРА: - (гледа по разреду) – Хајде... Читаће нам и преводити... Раде!

Раде лагано устаје из задње клупе са наочарима на очима, чији црни оквир му даје необичан изглед. Смешан.

РАДЕ: (снебива се) – Наставнице... 

ВЕРА: - (зачуђено) – Раде...! Па од када ти дете носиш наочаре?

РАДЕ: - Па, не видим добро. Био сам код очног лекара... И дао ми ове наочаре...

ВЕРА: - Па како ти је сада?

РАДЕ: - Није добро. Још се нисам привикао на њих. Лоше видим...

ВЕРА: - Добро... Тре биен... Седи. Нећу те питати десетак дана, док се не привикнеш... 

Наставница Вера прозива ученике који читају из француских читанки и преводе. (овде, као аутор, остављам слободу ономе ко режира комад, да одабере или ЕНГЛЕСКИ или ФРАНЦУСКИ језик) 

Одједном, Радета, који је седео у задњој клупи и мирно посматрао ученичке муке, је засврбело око. Он, уместо да завуче прст између лица-образа и наочара, он је у брзини и несмотрености завукао прст кроз оквир наочара и са задовољством је чешао око. НАОЧАРЕ НИСУ ИМАЛЕ СТАКАЛА! Наставница је то приметила.

ВЕРА: - Раде! Шта то радиш?

РАДЕ: - Чешам око. (и даље несвестан шта чини-чешао је око)

ВЕРА: - Раде... Па ти чешаш око кроз оквир! (наставница је запрепашћена)

Тек тада је Раде постао свестан ситуације, док су остали ученици се громогласно смејали. Наставница му прилази.

ВЕРА: - Дај ми наочаре.

Раде их срамежљиво скида са лица и даје их наставници Вери. У разреду смех. 

ВЕРА: (гледа их) – Одакле ти ово?

РАДЕ: - Од баке...

ВЕРА: - Како од баке?

РАДЕ. – Њој преписали друге, а она ми ове дала да се играм... Ја сам им извадио стакла... 

У разреду смех....

Suzana Krivokapić

KEC IZ VLADANJA

Danima već nemam mira,

atmosfera vrlo stresna,

ostali su bez manira...

Tata ljut, a mama besna!

Sram ih bilo, baš su deca,

dajem im po jednog keca!

Pukle su im vezne žice,

pa zbog toga i ja trpim!

Tinjaju ko žeravice,

dok ja besne rupe krpim!

Sram ih bilo, baš su deca,

dajem im po jednog keca!

Mama zvoca, tata viče,

sve manje na ljude liče...

Zoološki im više leži,

jer se tamo urla, reži...!

Sram ih bilo, baš su deca,

dajem im po jednog keca!

Neutralan ja u ratu,

volim mamu, volim tatu!

Kod mene su ravnopravni,

poslaću ih na popravni!

Miloje-Mikica Tomić

***

Hladni ogrtač steže lagano,

severac zviždi između grana.

Jedna po jedna, odlaze ptice

najavu daju jesenjih dana.

A lepo beše s proleća ranog,

kad sunce granu, toplinu prosu.

Kad sam ko pupolj krenuo rasti,

pijući prvu jutarnju rosu.

I slavuj mali rast’o je sa mnom,

svedok sam bio njegove pesme.

Sad i on kreće toplijem jugu

jer hladnu zimu čekati ne sme.

Krenuću za njim pa dokle stignem,

ja krila nemam al’ znaću da letim.

Nosiće mene severac vetar,

sve dok na crnu humku ne sletim.

Zdravko Lukanović

ČUDAN SAN

Sačekaj samo trenutak 

da ti ispričam san,

da ne zaboravim slike.

Noćas sa vodio ljubav

sa zvijezdama,

na postelji od mahovine.

Mjesec me opet uhodio,

ljubomorno se krio,

a onda nas je i osvijetlio.

Stari preljubnik je otkrio

tajnu dugo čuvanu,

dok smo se ogrtali snom.

Htio sam da ti ispričam 

ovaj čudan san,

dok ga nisam zaboravio.

Oprosti na preljubi dušo,

zvijezde mi obećaše

da će se poroditi stihom.

Ljiljana Vojnović

SETI SE

Kada te zaboli bol moje boli rođeni

u grudi ti se uvuku straha vetrovi

prsti na dodir moje tuge ti zamirišu

seti se, sve boli sveta ljubav ne brišu.

Ti oaza života si mojim pogledima

izvor sa kog hranim se snovima

kormilo za moje nasukane brodove 

putokaz za moje umorne udove.

Kada te zaboli bol moje boli ljubavi

usne čežnjom opijene ostanu neme

suzu ne pusti, ne brini

seti se, boli i kada menja se vreme.

Kada te zaboli bol moje boli jedini

jer loše podnosim sušne godine

seti se, pustinjski cvet u mukama umire,

ali svoje ljubavi se nikada ne odriče.

Kada te zaboli bol moje boli najmiliji

to znak je da iz ljubavi rođeni smo čistiji

iz semena u kom živesmo kao Ja i Ti

seti se, u jednu dušu izrasli smo Mi.

Ljiljana Lazarević

ME MOJE

Zoveš me “dušo moja“

a ja duše nemam,

zoveš me “srce moje“

a ono tvrdo je k'o stena,

zoveš me “milo moje“

a ja sam bez milosti,

zoveš me “ljubavi moja“

a u meni samo gnev,

zoveš me “draga moja“

a drag nije k'o je ostavljen!

Zato me nemoj tako zvati

nema za mene lepog imena,

samo mi molim te oprosti,

ne znam za ljubav ni za druga

i nemoj me više tako zvati,

jer ja se zovem, imenom “TUGA“!

Рајко Стојаноски

ДИРИГЕНТ

Облекувам црн фрак, со стапче плашам мрак

залутани гледачи во колоритни бои

сјајни оддела и шарени фустани,

инструменти на готовс

зачудени погледи гледаат во стап

да дигнам рака да започнам симфонија,

ноти наредени на смотра

поклон кон шарена пубила.

Се чека лесен замав

поглед кон водач на оркестар

виолина напрегна струна

зацвили жица под диригентска палица

на сцена се запали сијалица.

Се разлеа фиук од сцена

звук допре и до глува стена.

Молк...

Замре здивот во сала камерна

сенки од ноти по акустични зидови

мислиш се замира во овој трен

само музика од оркестар, и од сиот член

размавтани раце кружат и воздух режат

музички ноти во свечана сала се мрежат

убавина и белина како од прва соснежина

мислиш стапила на снага ноќна тишина

некој си задрема од прекрасна милина

се разлеа и солза низ момински образ

некој е вдахновен друг чувствува пораз

Меланија Бојановић

СВЕЗАО СИ МЕ

на лепом плавом Дунаву

као на станишту у море

у некадашњем"Атлас" океану

шетајући боси на обали по влажном песку смо газили

од страха од"живог песка" ослободио си ме док смо се грлили

од сагнутог грања на реци од жалосне врбе"ногавицу "око мога глежња исплео си ми

у твојо шуми код нашег дрвета на меканој маховини

од дрена и глога вереничку наруквицу заувек свезао си ми

Marina Milosavljević

JESEN

Jesen se pojavila

u mirnom ruhu 

vremena kalendara,

pomakla sunčane 

zastore toplih dana,

ispod zelenog lišća

žuto smeđe boje utisla,

zna se od kada

ritam i melodiju svoju proteže,

na svakom uglu zastane 

da zažive hladni vetrovi 

koji kroz kišu plaču

u kalendaru njenom

tražeći trajnost u vremenu.

Oslonjena na staru adresu

zagubljene dane traži,

uzima vreme pod svoje,

lagano se ušuškala u gnezdo,

drsko okitila ulice puste

svojom bojom,

oterala severcem graju i raju

trkajući se sa sezonom leta,

povukla za rukav zimu

koja čeka na zadnjem sedištu koloseka

kroz prozore svog kalendara

smenu jeseni i jutra bela

svojim hladnim koracima

krenula uporna, jaka, smela,

da se susretnu sezone,

i zima pobedu slavi

u igri predaje kalendara.

Nerandža Nena Kostić

DODIRI

Grliš me mrtvom rukom, ta hladnoća jezivo boli

i usnu modru prislanjaš na moje vrele,

kako taj samrtni dodir na žaru podneti!?

Viziraš plavetnilom usahlih očiju

ličiš mi na pokojnika voštanog

udaljen dušom, a živiš tako blizu.

Zarezala bih tu žilu kucavicu

da malo krvi pustim na slobodu,

jasnije da čujem taj vrisak muški 

da sebi pojasnim šta me to dotiče, 

a šta od tebe deli...

U tebi zamrla sva radost života

ne krvariš, ne cviliš, a grešiš!

Razapete bore po licu od starih drugova kriješ...

PUSTI PRIČU KAKO JE SVE POTAMAN

dok dnom ništavila u gmizu ideš!.

Sazvežđa mamiš u jarost

i žutilom traješ u slepilu...

svaki nerv tvog mozga pod mikroskop bih stavila

da shvatim koju to igru sad izvodiš!?

Zavodiš sudbu stranputicom

i nju bi da obmaneš kako je sve u redu!

A nabio si nos u ljušturu od jeda bi da prsneš 

i da možeš ubio bi tim pogledom.

Zato me grliš senilom godina svojih,

da li je to kriza srednjih godina

muška jagma ili kataklizma života!?

Ja brojim pomirenja dok ti se u oči smejem

ovako raskalašno pevam iz petnih žila!

EJ, ŠTA MI MOŽEŠ,

dok očigledno propadaš moralom,

neizlečivi si krivac.!!!

U oči mi ušetala radost velelepnim sjajem Nebozorja,

a ti me uzaludno sebi vučeš kandilom Demona!

Sve na tebi skrpljeno od lažnih ikona, od tuđeg znoja,

ne znam kako živiš s tom spoznajom

u toj odori cirkusnog klovna!?

Sramim se te predstave za jevtine novce

kad se budala zacopa a starost mu zasela na veđe,

Ma nema tu ni pomena od zdravih emocija,

zgađen je i zrak!

Skloni te mrtve ruke sa mog prostora,

Odbi Sotono, dosta sam te dizala i veličala,

zavredeo nisi ni da ti ruke sklopim u kovčegu!!!

Neka te hladnoća zaledi u ledniku

ili izgori u plamenu sopstvene lomače

Smejaću se dok ti ostatke kupim u urnu,

možda ih sačuvam u nekom ćošku

da se nekad setim

kako sam te takvog volela u nevinom bolu!?

Snežana Šolkotović 

POKUNJILO SE MAČE

Pokunjilo se mače

samo što ne plače

mačići ga drugi

odgurnuli jače.

Popili mu mleko

iz male činije,

pa se sada duri

što sito nije.

Povuklo se u ćoše

i tužno gleda

maziti se više

kao pre ne da...

Neće ni da se igra

tuga ga slama,

što ga samog 

ostavila i mama.

Šćućuren kunja

u jedno ćoše,

suze samo što mu 

ne potekoše...

Pokunjilo se mače

i bi mi jako žao

što je tako tužan 

bez utehe zaspao...

Rada Mirešević

PROŠLOST

Sedi sama

Leđa okrenula Prošlosti

Cigarete dim na čas potiskuje, guši

Čašu čemera ako i ispije

Prošlost će je ranjivu pronaći

Ona misleći da je jaka

Dozvoliće još jedno iskušenje

Gorko kajanje neće izostati...

I ponovo cigareta

I ponovo čaša

I sama...

Samo da je neko pronađe

Iz prošlosti povede

Iskrenom ljubavlju

Sve joj nadomesti

Samo tada Prošlost će

Iza Leđa ostati.

Petar Golušin

Po Petru Golušinu knjiga prva :

Imam ja te snove,

dođu mi tako ko u svatove...

A. Mihailo je plava boja,

Moj Anđeo, Slava moja....

__________________________

Glas ARHANGELA MIHAILA

leta Gospodnjega 2666-oga.

---------------------------------------

Po tamnome svetu lutah ja bez cilja

dok vatreni mač tinjao pod krilom,

koračah korakom od sedam milja

kad ugledah vrata kojih nije ni bilo...

A dveri te vodile su u crni bezdan

stepenike im razdvajalo je vreme,

beskrajna tama što ne poznaje dan

i mnoge prikaze smrznute i neme...

Na dnu toga, za stolom, sedeo je on

usijano leden, beše kameni sto taj,

vapaj palih duša slušah strašan ton

patnje mnogih ljudi koja nema kraj...

“Znam te”, reče nekada gromki glas

ali ipak, grmljavina još uvek beše to,

na glas te tamne duše koja nema spas

mač u mojoj ruci prepolovio je taj sto...

Onda poleteše zlobe iz tamnih dubina

ka britkom svetlu u rukama mojim,

al rasprši ih glas, tog davno palog sina

trgajući zavese sumpornoga dima...

''Sada i više nikada bićeš meni gost

doveden ovde od nas jačom silom,

da postaneš glasnik, nemogući most

mač svoj svetli, pokrij svojim krilom.''

''Poruku prenesi semenu dvonožnom

da nikome od njih sad ne trebam ja,

u tom tako kratkom a vremenu svom

sva su oni moja upotrebili već zla...''

Puče veme tad poput neke prizme

u milijarde iskri i smrada sumpora,

a za uvek su onoga koji nema ime

gutale dubine tog paklenoga mora...

Po tamnome svetu lutah ja bez cilja

dok vatreni mač tinjao pod krilom,

koračah korakom od sedam milja

ali ne beše vrata kojih nije ni bilo...

Darko Balaš

Eh, kad bi me samo voljela....

Eh, kad bi me samo voljela

Opet bih plesao s vilenjacima

Ostavio za sobom mjesta ogoljela

Kroz pustinje, tragao za znacima

Eh, kad bi me samo voljela

Slušao bi poruke koje k tebi vode

Nit' sudbina ne bi mi odoljela

Povezane duše moraju do slobode

Eh, kad bi me samo voljela

Znao bih zašto čekam taj pravi tren

Ne bi stvarnost bez tebe boljela

Znao bih da sam samo zakratko njen

Eh, kad bi me samo voljela

Znao bih kako nešto izgubljene pazi

Ruši stvarnosti, liječi srca oboljela

Vodi ih susretu, na istoj stazi

Eh, kad bi me samo voljela

Zoran Slavkin Radosavljević

PREBOL PARABOLOM PESME…

Ti ne grešiš vezom, ni izdala nisi; odnekud svojstven hir prednjači prahom

kako izraz ushte, ne tek iz plićaka sve sustale misli iscerene svetom,

dok daruju drevne, jogunaste skitnje, nego kad te rima zaobiđe dahom, 

gde je tačka Ničeg materica svega, živi žrvanj koji žnje budućim spletom;

a baš otud prah je i pepeo mapa, i tamo se sviju grabnih grana cveti

pošumljeno šire šarom smetnih dola: za leđima sva te sutrašnjica ote,

otela te svaka čestica negdanjeg, i sve otud merka, mršti se i sveti…

Odavno u sebe okrenuto biće, ti privlačna snago nemoćne lepote,

uzdana što si gromom grobne ćutnje (jer ćuti ko nema oči da te vidi!),

ali mu se senkom dojmiš bliže reči… i tako te lako zbiju prosta mnjenja,

okruže te mnogom mišljenom žedninom, satru sve u tebi koje ih se stidi,

zabezeknu sami uzrok svakog smisla, nikad bliska duhu ljudskoga stvorenja,

preneraziš perom raštrkani zaklon; za krvavu kiblu nakrcanu svime

što ćutanjem samim predočava kob- odalamiš prvu poletelu glavu,

obistinjen vešto prorok si Prazninom, te raskrivan polet zdrobi bilo čime

infamiju plase sazdevaka sito, al’ netvoja ruka pokosi svu slavu…!

Prestaću sad tiho da premirem tvojim odvažnom rimom zausnilim čelom,

ostaću ti trajni pobratim Praznine, kotvljen tim dubokim sidrom nepokretnje;

gle, kako ću smerno zapevati s usti akustiku tebe sićen praznom zdelom,

i kako će tada srce koje nemam preboleti svoje uzastopne smetnje…

Ljubinka Dimitrijević

REKAO SI

Ti si mi rekao,

što razum bistri

vino osenči!

I, rekao si mi,

bolje je da tonem

u tvoj zaborav

nego u svoj očaj!

Na koliko godina

smo se mi ono zakleli?

Znači to je sve...

Irena Savić, Una Mariposa

NO

...and there is this emptiness

loss of words

loss of syllables

loss of 

...and there is this emptiness

Fulfilling 

Emptying 

Renewing

Deteriorating

...and it does not make 

things less

real

less...

pictures less vividly portrayed 

...and it does not make you

free

of stress 

free

of...

of strains that kept you

safe

you stayed

you obeyed 

your world

is made

of

made of...

Regretting 

Rebirth

Possessing 

Endurance

...and there is this void

this void

this emptiness

no words

no words

no...

no syllables

Selma Selma*

KAD TE NEMA 

tuga je moj drug

lutamo ja i ona po sećanjanjima 

tražimo te u uzdasima 

naziremo te u otkucajima srca...

Kada te nema 

nema ni Sunca

osmeh spakuje kofere i seli se na nekim drugim usnama

vazduh miriše na julske kiše kao kad sam te jednom čekala 

dok su me boleli mladi suncokreti ...

Kada te nema

ne umem izaći iz sebe 

jer tamo sam te jednom sakrila 

ne umem disati kožom 

dok te njome pokrivam...

Kada te nema

guši me stvarnost 

ranjavaju istine

dani bolesni, spori, sneni ...

Kada te nema

tražim te u sebi....

Ana Ivan Žigić

NJEGA SAM VOLELA 

Otvorena vrata spavaće sobe

Na straži je ostao budan Mesec

Kao istinski vojnik ljubavi

Prvi muškarac čije sam ruke upoznala

Prvo muško telo

Vitko i čvrsto koje sam osetila

Puno žudnje,pored mog sopstvenog

On je u meni bio uvek prisutan

Kao milost koju mi je podario neki bog

Jedno jutro je otišao

Kao što je i došao

Držala sam oči širom otvorene

Nisam dozvolila da se ovlaže

Meki koraci ostavljali su

Samotne zvuke na praznim ulicama

Više ga nikada nisam videla

Dijana Uherek Srevanović

ŽIVOTA HARMONIJA

Kad nagazi te

Vivaldi

sa sve četiri

godišnja doba

odjednom,

ne ostaje ti

ništa drugo,

nego da živiš

proleće

u sred zime…

Jer,

čujem,

poje mi neke laste

što na vrane sliče,

ali…

Ne mogu meni ništa

tri falširana akorda

kad znam

da me čeka

života harmonija

negde tamo

u sred leta

gde

jesen ljubi proleće.

L'ARMONIA DELLA VITA

Quando t’investe 

Vivaldi

con tutte e quattro

stagioni

a un tratto,

non ti rimane

nient'altro

ma di vivere

la primavera

in cuore dell'inverno .

Dal momento,

che sento,

cantare alcune rondini

che assomigliano ai corvi

ma 

non posso a fare nulla per me,

tre accordi copiati

mentre so

che mi attende 

armonia di vita

da qualche parte

in piena estate

dove

l'autunno bacia la primavera.

Prevod: Nataša Butininar

Ksenija Kancijan

NE MORAŠ

ne moraš nikada više-rekao je

ne moraš nikada više-rekla je

vani su zemlju topile kiše

vrane su se na susjedovu krovu skupljale

uskoro će i u park stići

ne moraš nikada više

neću,nikada više

a

u nekoj priči

na proplanku

zec je tražio majku u zori prvih mrazeva

na stazama je sve više lišća mrtva

a sutra?

za sutra nešto toplije vrijeme prognoziraju

u samoubistvu

ili suicidu ranih kestena

miris divne jeseni

magle na užetu razvučene

ranojutarnje sjene

ljudi u jakne stisnuti

tandrčre tramvaj

modrina prema gradu

ranojutarnja slika

do toplih 

sunčanih prilika

snježnih bijelih neprilika zime koja čeka

rijeka

obala

meka

zaželjela sam se mora kao

tvoga

daha

praha Svemira

nemira

mira

tko to kao uplašeni vjetar

u

nama

svira?

Ivica Radin

MOGU JA TO

Gledam niz ulicu kroz okca zavese,

kao delfin u mrežu uhvaćen,

odvojen od plavih dubina,

nemoćan da skokom prema suncu

udahne svežinu morskog vezduha.

Željan da ponovo, večito nasmejan,

prestiže lađe na otvorenom moru.

Pogled mi dobacuje do pete kuće levo,

jednu više desno, 

još jednom toliko mogu da prekoračam.

Delfin sam bio.

Sada, kao kit nasukan,

beznadežan, u napomeni,

od „Green peace“-a otpisan, 

kao da sam ja onaj što je Đepeta progutao,

dišem, batrgam se, al’ se sušim.

Ušao sam u plitke vode

za sjajem punog meseca,

jurio mu senku, razuzdan i slobodan,

a on je sledio svoj put,

gubio sjaj dok nije postao mlad,

sa njim se i voda povlačila.

Lagano, neosetno, ostao sam na dnu, sam.

Dobre su se vile razišle, potrošile su sve čarolije ,

ostale bez energije, ispraznile magične štapove,

a ja se ni za korak pomerio nisam.

Iz štapova je praštalo i iskrilo u nebrojivo boja

kao rasprsle rakete vatrometa,

sve je bilo kao u bajci, a onda je prestalo...

Il’ su štapovi bili loši, il’ vile nisu bile prave,

il’ me je zbog taštine magija mimoišla.

Instiktom hrta, ali sa dušom labradora u sebi,

gonio sam lažnog zeca, krug za krugom,

željan, ne pobeda, nečeg što nisam imao,

a duboko u sebi tu prazninu osećao. 

Stizao ga uvek sa bolnom spoznajom,

da lažni zec i uhvaćen ostaje laž samo.

Mesec će ponovo biti sjajan i pun, 

vratiće more gde je i bilo,

a ja ću opečen od sunca otići u vode duboke,

biti to što jesam i slediti svoju stazu,

otvorenog uma, sa mirom u duši

od sudbine podučen zakonima prirode,

da ništa slučajno nije i da putokazi uvek postoje.

Izašao sam da pogledam ulicu celu.

Mogu ja to.....

Dubravka Radaković Stefanovski

TRAŽENJE TEBE

Izlivena sadra u odljevu sjećanja

i ljubavi jauka,

purpura staklenih osmjeha,

glad je okamenila strašću tvog daha...

slomi mi usne čelom jauka,

gazi me mišlju složenog otiska tinte

ne brani mi siluetu nagosti ti tijela 

i dodire pora kroz zavjesu rasute istine

na pozornici

kao u tamnici sam, u gnijezdu razapeta,

bezvremena

ustajala voda zgažena

bježim uzvodno u glazbi dirki i struna...

izvirat ću ti na hridi uznesenja

za mrvice ljubavi

za strast i uzdah jauka.

Odvedi me putanjom extaze

gdje rađaju besmrtnost nas bez granica

izgubljenih ugrizom pohote.

Ne mirujem...izvirem ti vrtlogom

u sjemenu ti tijela,

osjeti titraj mi duše 

poželi moje tijelo, zarij se žestinom drhtaja žudnje

za ovo malo jeseni,

za proljeće svijesti,

utopi se u meni kanđama i vjetrom naboranim,

trncima zabodi svaku boru bespuća

gdje izgubljeni snom traže spas

za iskre pogleda.

Ne boli me tuga nesanjanih snova,

samo je san vječnost u oproštaju grijeha.

Ti si moj san na vjetru u prahu vječnosti,

ti si moj idol traganja kroz klisure mistične istine

Radmila Podnar

JOŠ ČEKAM

Puna čežnje,

srce treperi,

usne vrele,

oči snene...

Ljubav...

gorjela tijela...

Vrelina,

suncem obasjani dani

zajedno na kušnji bili...

sada sama,

a vi na drugoj strani...

O, možda ožive sjećanja.

Još čekam...sama...

tanka nit treperi među nama.

Nena Miljanović

VELIKA GRAMATA ZA MALE 

Tražim od života gramatu

Za ptice pevačice koje nikad ne polete,

A pevaju suncu najlepše ode

I nikad krilom,

Ne okrznu nedostižno nebo,

Suviše sitne da prate razmetljive kondore

Što kreštavim kljunom srču zlatnu kišu.

Za male što se nikad ne vinu,

Tražim veliko priznanje,

I počasno mesto pod suncem,

Iz zlatnih visina da im odjekne cvrkut

I nadjača glas jačega.

Tražim od poezije

Promociju za pesnike bez knjiga:

Svečanost tišine za gluve za aplauze

I slepe za pisana priznanja da su pesnici,

Za one najtiše što se ne razmeću papirnom slavom 

I ne žive 

Ako ne pišu bar prstom po prašini koja će ih pomesti 

Za tvoje najbolje

Pozovi poezijo publiku: 

Duhove nepriznatih poeta iz prošlosti-

Nepoznate francuske trubadure

Što su inspirisali poznatog Prevera,

I dronjave španske ulične svirače

Bezimene Cigane

Što su stvorili ime Lorki

Svi neka dođu 

Sa po dve gramate za anonimne:

Sa vinutom sitnom pticom pod jezikom

I perom palog kondora pod petom.

Katarina Kos-Velić

NAŠA PRVA JESEN 

Tisuće ugaslih zvijezda bez želja

ugledah ti u očima beznađa

dušom sam ime ti zazvala

tvoje,između tisuću odabrala

nada ti u oku zasjala

novi život u zjene sam ti udjenula

sjaj duginih jesenjih boja

sad grimizom bojiš u mojim očima.

Prikradaš mi se stidljivo u san

i šuškavi spektar uvelog lišća

sa stabla prošlosti skidaš

hraniš me okusom dozrelog voća

s nekada divljih ,opustošenih voćnjaka

na dlan snova

padaju divlji kesteni

dunje žute i prezreli grozdovi

pod grimizom jeseni

drhte nedirnuta zrela polja i pašnjaci.

Dok purpurno nebo nad nama vri

pališ tisuće sjajnih lampica

pogledima

prva vatra bukti u grudima

u meni istodobno rađaju se i zriju najslađi sni,

sakrivam se nježno u tvoje gnijezdo snova

u kutak revera tvog grimiznog 

toplog ogrtača

da ne kisnem sama pod ovim nebom bola

iščekujući našu prvu ,toplu jesen

dok u ušima odzvanjaju slavljenička zvona.

Dylan Horman

SERBIAN GRAFITTI

Neko je na zidu moje kuće napisao reči

„ U ovoj se kući svetlo ne pali „

Neko je bio baš u pravu

U mojoj kući gori srce

Ja ne znam kuda ću dalje

U mojoj se kući nekada pričalo, ćutalo

U mojoj kući se nekada jelo i sanjalo

U mojoj su kući nekada živele dve ptice 

I snimao se film

Izgovarale su se reči gde ne postoji zarez

Trčalo se golo

Od moje kuće je ostao prazni kavez

Voda je ustajala

I vunena prašina je prekrila stvari

U mojoj kući se ne sprema više hrana

U mojoj kući ja jedem sam sebe

I ispod reči koje je neko zapisao na mojoj kući

Ja sam dopisao

„ samojed „

U mojoj kući se nekada vodila ljubav

Prštalo je na sve strane

Moja kuća ne miriše više na jebački znoj

Po koji pas tu prodje

Po koja mačka se tu okoti ispod mojih nogu

I ispod reči koje sam dopisao na zidu moje kuće

Sada sam dopisao i

„ Samojeb „

U mojoj kući se nekada smejalo bez razloga

U mojoj se kući nekada ljubilo bez razloga

Sve dok nas razlozi nisu poubijali

I pretvorili u gomilu smeća

Neko je na zidu moje kuće 

Ispod mojih reči dopisao

„ Marš iz našeg grada cigani !!! „

Neko je u moju kuću bacio vatru

I ona se ugasila

U mojoj kući može da gori samo moje srce

Ispod svega dopisanog na zidu

Napisao sam

„ Jebo ti ciganin mater, ovaj što živi u ovoj kući nisam ja „

U mojoj kući su živele nekad dve lepe ptice

Nešto saksijskog cveća

I prelepo nebo na plafonu

U mojoj se kući nekada letelo

U mojoj kući niko nije imao ime

Zvali smo se dodirima

U mojoj kući sam ostao samo ja

Da pišem po zidovima

Da sam sebi u usta mećem

Da spavam ispod vunene prašine

Danijela Lela Stojanović

***

A ti,sva u sebi skrivena

ostaješ tako blizu a ipak

previše daleka.

Ponekad mi u snove dolutaš

kao i mnogima poput mene,

gladnima i žednima tvojih

lepršavih poljubaca

i nemirnih pogleda.

Koračaš divlje utiskujući

tragove svojih stopala

po srcima bitangi i prinčeva.

Tako blizu a tako daleka...

Ceo si svemir pod svojom

suknjom sakrila.

Luda ženska glavo,

ne igraj se drugima, jer ipak je

lepota dar i prokletstvo,

ako nije u tebi ona je prolazna.

I kuda ćeš onda kada

vreme učini svoje,

kada vukovi utole glad,

kada te u samoću baci 

srušeni san da si jedina vučica,

kada te porazi surova istina

da si bila samo ovca izgubljena?

Milica Bošković

KAKO JE ZBORILA MAJKA NEZIRA

Ovako majka Nezira zbori

O pustoši života govori:

„Bajram, nema majci ko vrata da otvori,

Zaleđeno mi srce kao zimi prozori“.

Milujem nišane, umjesto da svatove spremam

Sva sam se pogubila, života više nemam.

Nema me ko viknuti: Majka

Završila se nesrećom mog života bajka.

I ovo malo duše što imam, uzmite

Sve ste mi oteli i ovo mi otmite!

Istrgnite je na silu da više ne patim

Da se svojoj djeci zauvijek vratim.

Jer sve ste mi uzeli, samo mi niko nije mogao uzeti tuge

Imam je dosta i za sebe i za druge.

Niče kuća kao gljiva.

Rodi dobro moja njiva

A moja duša nebom luta

Skrenem s uma, skrenem s puta.

Završim uvijek tu pored nišana

I divanim s njima da nisam sama.

Tako je govorila Nezira, ja sam to samo zapisala.

Љиљана Марић

ДА БУДЕШ

Да будеш витез

Херој и принц

Да будеш храбар

Али и мудар

Да постанеш јак

Треба прво да будеш ђак

Пуно да читаш

Знање да скупљаш

Оловком да остављаш траг

Да би чинио велике ствари

Треба да знаш

Све је у торби

Кад понекад грешку учиниш

Потруди се да је исправиш

Живи радосно

Са пуно жеља

Полети до звезданих висина

Знај зашто

И увек лети до циља...

Tea Dora

KLJUČ 

Nekada izgubljen svet

na dnu mora u amfori

pronašao si, otvorio,

otkrio svu njegovu lepotu

u raj pretvorio i prigrlio,

nekada neostvaren san

u kutku duše skriven

pronašao si pod nesanicom,

dahom ga oživeo, dodirom

u javu pretvorio, odneo u san.

Mila Vila 

EKLIPSA

Svaki komadić duše

koji mi ostaviš kada pođeš

platiću ti dušom svojom

dragi moj...

Svaku ću suzu tvoju

ja svojom da otkupim

i svaki uzdah u izdah da pretvorim

mili moj...

Svim željama tvojim 

što našle su kraj mene sve

ja smisao naći ću

dobri moj...

I sva nadanja tvoja

osmehom ću da vratim

i strepnjama put da zanavek zatrem

voljeni moj...

Kada se sretnemo,nekada,negde

u nekom gradu

ko zna kad i ko zna gde 

jedini moj...

Жика Рале Ракић

КАД САЊАМ, СРБИЈУ 

Сиђох доле у гротло две ужарене реке,

натопила се земља крви направила вене;

Ври крв у мени као хиљаду осамсто неке…

Кривудави рукавци таласају и пене.

Трагови стопала на обали суви и свежи

ко се то пре мене утроби поверио?

Црвени ветар наликује пауковој мрежи

све је било копно,ко ли се први замерио?

Овде у језгру земљине коре усне су неме

остварено неостварено,стварно нестварно

Кринови. Џинови свуда само камење ломе,

једино стихови путују лако и продорно.

На обали се прича о најчуванијој тајни

остварује се кад сиђеш ниже,брод стално плови,

доле су мора и океани преполовљени.

чуда,радости најниже,за почетак нови!

Srećko Aleksić

U neručju držim dete

Putujem trajektom prošlosti

Nepozvani putevi morskim sjajem

Na horizontu mesečev goblen

Izvezeni nežni dečiji zagrljaji.

Ja nisam otac Tvorac sudbine

Što u naručju držim uspavano dete

Deo sam iste sudbine i prošlosti

Na trajektu što plovim do Tasosa.

I kao moćan slikar vremena oslikavam

Pisak na pisak plavog delfina

Što se okuražio u morskim dubinama

I pravi vragolije u plavetnoj vodi

Da osvetli put našoj slobodi

I vetra što me miluje zaspalog

Na utisku o večnosti beskraja

Talasa što donosi samo sreću!

Dok horizonti osluškuju peščanik vremena.

Nada Bartoš Stanković

U ZALEĐU 

Čini ti se samo 

da se znamo... 

kao da smo s

drugog sveta 

iskričavog 

bezvremenog 

velom tajne 

sakrivenog...

obnaženog

i besramnog...

probuđenog 

dodirima, 

ućutkanog 

poljupcima 

s povicima , 

uzdasima 

zalutali 

da se ne pronađu 

u zaleđu 

i beznađu... 

Snježana Slavnić

***

Voljela bih da sam

u bijelini snijega

zavejana pahulja,

sto kao meko pero 

vjetru prkosi,

pa da dozvolim 

lutajucem nebu

da me svodom svojim,

bez ijednog 

sala oko vrata

po oblacima raznosi,

i s vlasi niz lice

u toplom dahu,

na usnama da me istopi...

Slobodan Milijić

PRONAĐI ME U SEĆANJU 

Seti me se na trenutak samo 

u smiraj dana dok ga suton gasi

daleko od mene ,ti si negde tamo

seti me se od nemira spasi.

Potraži me zakopanog u dnu duše svoje

očisti od zaborava kojem dade mene

neka zadrhti toplo srce tvoje 

da osetim bliskost ,božanstvene žene.

Pročitaj staru knjigu sa tužnim krajem 

knjigu sećanja na jedno vreme davno

za tu knjigu svo bogatstvo dajem 

taj testament ljubavi ,koja se završi neslavno.

Poslušaj nekad glas koji te zove

sa skrivenog mesta u tvojoj blizini

čoveka što sanja , zajedničke snove 

pateći za prošlošću u svojoj tišini.

Tu sam u tebi skriven od svih

duboko zatvoren u priči što znamo 

sada te molim , kroz maleni stih 

pronađi me makar u sećanju samo.

Biljana Rađević

VASKRSNIK

I kazuje On, opomene šalje

nekada u snu, češće na javi...

,,Uprti svoju vreću od svlaka,

čvsto je sveži, ne otvaraj,

hodi po žici raspetoj bez strave.

Sve i da oganj od satrapa

pleća ti pali, hodaj bez osvrta!

Vidiš i čuješ poj anđela nasmejanih,

čekaju te.

Nema izvesnosti, um ti kazuje.

Prokrust ti kosti ne salomi,

srce od meda zatravi ga.

Ka konačištu kreni bez predaha.

Zove dolina jerihonskih ruža,poslušaj...

Znaćeš da nema slada bez strada!

Јагода Ангеловска Илиевска

СРЦЕ

Лудо срце мое

мирно биди и чукај

во живот држи ме

нежно и кревко си.

Немој повеќе да тажиш

за љубов да жалиш

лажна надеж да гаиш

за среќа да сонуваш.

Во црно вино

утеха да бараш

болка со песна 

не можеш да ублажиш.

Години млади минаа

за љубов веќе касно е

а животот продолжува

тажна приказна да пишува.

Saša Rakočević 

OČI. .JEDNE. .ŽENE 

Tražim Oči,

Jedne...

Bile su tu, one noći.

Ne znam, san il' java

I ti si bila 

Stvarna, Ne stvarna.

Ipak ću Sreću Nasuti.

I više tražiti neĆu,

Dosta mi Očiju tih

U snove što dolaze, 

Mira mi ne daju

I traže strofu il' stih,

Da kažem tu Lepotu

I neću te Oči,

Što gledom opsedaju,

Poneku suzu nateraju,

Ne smem da ih tražim,

I zašto me mame,

A bile su one noći

Tu u Mojoj glavi.

Sa kišnim kapima

Pokušah Samoće da oteram,

Al' izgleda nisam znao

Treptaj da sačuvam.

Zato sada k'o slep lutam,

Ogledalo tražim,

Vid bi da Vratim,

I zalud krikom Vapim...

Tih Očiju nema,

Čarolija bledi,

Pogledi prazni, 

Daleki i sneni,

Možda su našla zenicu drugu,

Otišla jesu 

Znam, 

Ostavila Tugu...

... oči koje još nemam... 

Драгана Стојановић

***

Када би овуда прошао

трагајући за чежњом,

можда бих задрхтала.

Милијана Игњатовић Кнежевић

ПЕСНИЦИ ПЕСНИКУ 

Песниче, ноћас посматрам звезде,

знам, најсјајнија теби припада,

ноћ што те уби, уби човека,

остаде реч, твој стих и нада.

Док фебруарски завија ветар

кроз снег допире громки твој глас,

кроз нас се опет са песмом дружиш, 

стихове своје пишеш кроз нас.

Песниче, дођи у снове наше

када се звезде у магли крију,

осветљавај нам песничке стазе,

говори своју поезију.

Песниче дођи, у сваком од нас

део твој живи кроз реч ил стих,

нека нам твоје песме засветле, 

шта би ми, други, да није њих?

Све док те песме са нама живе

везиваће те за зло и људе,

бесмртан ти си док оне трају

и док сећања на тебе буде.

Ester Terzin Ex Margit

OPRAŠTAM

Opraštam vam

sve moje suze zorom isplakane,

sve snove svoje nedosanjane,

sve osmehe, koje ste ukrali

i od njih ćilim tuge satkali.

Opraštam vam

sve laži, varke i obmane,

sve nepravde nagomilane,

sve spletke i ogovaranja,

i bezrazložna ranjavanja.

Opraštam vam

svu zlobu i sve pakosti,

podmetanja i gadosti,

sve podlive krvi ispod svoje kože,

pa čak i ono, 

što se oprostiti ne može!

Radojka Rea Sartori

ŠTA

Šta želiš da ti dam

Imam za tebe milijarde svetova

Peščane obale

Hiljade sunaca

Mesečeve mene

a imam i mene...

Emilija Dević

MOŽDA NISAM SA OVE PLANETE

Možda nisam sa ove planete

Možda mi java stvarnost krije

Kad me dodirne uplakano dijete

Kad mi srce o boljem svijetu snije

Možda sam samo sjena

Neke duše što prerano ode

I ne mogu da se predam

Iako hoće da me odnesu

Neke prljave.. mutne vode..

Ne podnosim tuđu šutnju

Dotiče me bol svih tih ljudi

Pa uzimam svoju pjesničku lutnju

I šapćem srcu da se probudi..

I brišem suzu nevoljniku na kiši

Dodajem mu jabuku i koru kruha

A glas moj biva sve tiši i tiši..

Noć me obavija.. mračna i gluha..

Anđeli me zalutalu tješe

Ne nisi vele sa ove planete

Krila u meni odriješe

U nebo da poletim.. kao dijete..

Odatle se bolje vidi

Nebeske božje pute

Duša mi se na tren postidi

Da li se staze ljubavi slute?

Zoran Todorović

TAKO JE VOLIM

Ponekada se zapitam zašto je ovoliko volim. I kako je uopšte došlo do toga? I da li je to dobro uopšte?

Ponekada pomislim da bi bilo bolje da je manje volim. Možda bi ljubav bila nekako…normalnija? Možda bi me ona tada više volela? Možda…na desetine možda mi prolazi kroz glavu…a onda ih sve zgužvam i bacim u kantu za optatke moje memorije i pomislim najjače, baš onako koliko i osećam – volim je! I baš me briga kako i koliko! Pa nisam na pijaci pa da merim i vagam težinu i količinu ljubavi. Znam samo ovako i nikako drugačije. Najjače, najiskrenije i najlepše!

 Jednom, jednom pre, kada sam voleo, jedna osoba me je ubeđivala kako je moja ljubav previše jaka…kako bi bilo dobro da znam da volim slabijim intenzitetom…sada mi je jasno da joj nije ni bilo stalo. Pa ko ne voli da ga neko voli? Jako, najjače, najlepše. Ne voli samo onaj koji ne voli. Prosto.

Slatka je kao med, šećer i puna kesica bombona, istovremeno. Posmatram je i shvatam da će možda postati deo moje molitve. Ako se ljubav prema njoj pokaže kao ona prava…i prva, zahvaljivaću se Bogu u svojim molitvama svakog jutra i večeri što mi ju je podario. Eto, toliko je volim.

Ilijana Ilić

***

Njegovi dolasci-

moji udisaji...

Njegovi odlasci -

moji izdisaji...

Bio je moj mesec 

pun ponekad 

ili nejak i mlad.

Grejao je moja

prozebla jutra...

Kao sunce -

vedrio je ili

mračio moje dane ...

Postao je mera mog

vremena.

Moje ishodište,

konačište -

smisao moj...

Bio je moj poćetak -

neizvestan i dragocen.

Znam biće i moj kraj-

izvestan i večan...

Michell Boltres

OPTIMISTIČKA PESMA

Biće bolje, al kad će ne znamo?

Bojim se da biće kasno kad saznamo:

Propasti nećemo, al’ nam nema spasa!

Ovde NADA više ne stanuje...

VERA je ogrezla u bezverju...

Čekamo bezvoljni sudbu kletu!

Ne verujemo u bolje dane

Al’ za sutra videćemo...

...................................

Odavde i ptice odlaze...

Julijana Sadzak

***

Tajna veština

To iznad nas.

Nokat zariven u mrak.

Glas.

Kad' prazne grudi

otkucaj traže.

On je kolekcionar,

tragač...možda?

Tvoj,moj on traži ritam.

Nadje li?-pitam

Uvežbano se ceri,

stari smo znanci.

Rekla bih,prijatelji.

Danas sam posekla

sva proleća

da žigošem odanost.

A još se zelenim.

Sada smo isti.

Ja ovde,

on,ni na nebu ni na zemlji.

Pripiti i ushićeni.

Sebično ga čuvam u sebi.

-Sklonite ranjene,

prepoznaje krik! 

Prokleto poznata,

priča stara.

O poroku.

O duši u koferu kolekcionara.

Ljuba Stefanović

ZALJUBLJIVANJE

Oko ka oku,

zenica u zenicu,

iskri krv.

Preleću osmesi

iskreni darovi

dve duše i

gase žedj

izgubljenih

na vrelom pesku.

Niče oaza u 

pustinji samoće.

Tatjana Lajko

***

Pusti ono sto je prošlo

Ne daj da te slome

Uspomene,

Živi za danas,

Jer od danas

Ti zavisi sutra,

Nađi i radi sve,

Sve što je tebi dobro,

U čemu nađeš svoj mir,

Radi sve što tvoje

Srce čini sretnim

Možda učiniš

Nekome dobro

Sa svojim dobrim

Daj svoj osmeh

Smej se i kad bi zaplakala

Jer ako se smeješ nasmejaće 

Ti se, ali ako zaplačeš

Neće sa tobom zaplakati

Samo ce spustit glave

I neće te ni pogledati

Osmeh te čini jakim

Zato smej se beskrajno"

Emir Sokolović

È MAGNIFICO

è magnifico essere Laggiù cosa di cui

gli altri fantasticano sentire il divario

che si appaga con poco dolore, ma

esserci, è magnifico allontanarsi e

osservare per poter dire:

„È accaduto!“

oppure quelli un tanto più dolenti

abbandonano la Parola,

quindi i più deboli si chiedono: „Dove?“

e i saggi gli indicano il canto dell'uccello 

che vive soltanto nelle leggende

perciò il giorno gli regala il riposo

(senza nemmeno visitarlo)

Il sogno gli regala la scena di una

Cerva alla fonte (era una canna allora)

Darko Habazin DAKS

USTANIČKA

Ako svađe odužuju, ljubavi se krate

Oči koje vole sanjaju jedine

Nakon pada grbinama

žig sebe samog utiskuje,

tetovaža je nepotrebna

Balvani kraljuju,

led otvrdnu od prezrenja

Lokote - jezici, misli vrzinama roje

Postadoše i knjige kolektori,

komunalno četvrtu zato uvede smenu 

A tamo najdalje, negde u kutu uglova

od miliona - jedna, ustanički čeka

verje i verenja

Valentina Novković

PRKOS

Između biserja

i ugljen-kamena

bojazan usržena.

Okrilaćena misao 

nepovrato hodi.

Licem među kamenim pesnicima

pticama uspavanku sričem.

Odustaj oblik ne menja,

prsa naježena prkosom žive. 

Kristina Janković Kiki

TRENUTAK ISTINE

Prosto sam znala da očijukanje

Izmorenih I bolesnih duša ne može

Doneti ništa novo,

Kad se sujeta stopi sa uobraženim

A opet prodornim znakovima

što leže negde bačeni i prepušteni milosti

Drugih bića

Bez trunke samilosti,

Sa po kojom čašicom pića

Sa dozom samouverene savršenosti

Ruke nečije pletu sag od paukovih niti

U koji će uplesti sve u bunaru otrova

Iz kojeg ćeš možda piti!

Prosto sam znala i osetila

Negde u dubini svoga srca

Da reči koje izviru o sreći, o hrabrosti,

O ljubavi I ostalim vrlinama,

Nestaju pred licem istine,

Brišu se pod najezdom neiskrenih odbljesaka tame

Koje ne prezaju da lažu,

Jer je lako živeti sa sobom

Kad misliš da si ti jedini, najbolji,

Daj šta daš, radi šta znaš,

Ne muči te savest ni samilost Bogova

Ti jedina bogomdana i sveupućena,

Sa oštrim nožem što držiš za leđima

Reci mi, jedino, iskreno,

Koju igru igraš?

Ako znaš, sve ti je oprošteno.

Miloš Miloradov Šćepanović

POPUT DUNAVA

Oduvijek u nama postoji neka kretnja

pa makar ako se i oko sebe okrećeš

i to bi moglo da se nazove šetnja

a ti poput Dunava pokraj mene tečeš

Samo ti treba o nekom pravcu odluka

i da je u pravom trenutku doneseš

da si sigurna da negdje postoji luka

jer poput Dunava pokraj mene tečeš

Zato u suprotnom uzalud ti lutnja

i ni u jednu luku doploviti nećeš

ostaće ti iznad glave da leptira slutnja

da poput Dunava pokraj mene tečeš

I kakve su to slutnje kada cilja nemaš

i ako zablude jednostavno ne presiječeš

uzalud i poljubac jer se na bježanje spremaš

i poput Dunava pored mene tečeš

Predrag Babić

SAČUVAO SAM

Sačuvao sam u grudima

Poljubac tvoj prvi

Sakrih ga od ljudi

Da nježno spava

Da noćima me grije

Zato mene strah nije.

Sačuvao sam taj pogled

Dva oka zelena

Poput jezera šumska

U njima se kupa

Baš svakoga jutra

Ova moja gola duša.

Sačuvao sam od zaborava

Miris tvoje kose

Male tople ruke

Kada jesen krene

Da me vjetar ne odnese.

Sačuvao sam i ljubav za tebe

Daleko od svijeta i bijede

Kada bijeli Božić dođe

Da se sretni budimo u dvoje.

Budimir Stefanović

DAROVANJE

Zauzdaću čilaša po prtini

sopstvenog detinjstva od snova

sa podmazanim šinama na saonicama 

koje škripe po zaledjenoj stazi,

praporci će da zazveče poput pesme,

bedra da pucaju pod udarcima

pena ce da mu preko uzengija curi ,

a ja tražim liniju podvučenu mastilom

sa izazovom u krvotoku,

da bič bacim da pukne na mrazu,

da sneg prekrije balegu ,

da znoj se okameni na sapima ,

da odem kući i razuzdam ga,

pijem celu noć vino iz bačve,

na čadjavoj furuni otopim led ,u vodu,

umijem se u svitanje

i zapamtim pesmu nezapisanu,

prokletu zavrzlamu sopstvene duše,

zanavek!

Лабуд Н. Лончар

КАД ЈЕСЕН

Кад јесен смртно сигурно

Хербаријум душа начне,

Кад кишу очију из мрака

По збуњеним главама проспе,

Кад вјетар недјељни

ка гробљу, градском, крене –

Замолим Господа, милоситвог,

Да се сјети мене

Beatrisa D. Stošić

NIZ VETAR ISTOČNI

Govori reči

iz plavetnila ukradene !

sa jezika, plave kapi

u grla njihova žedna

neka se slivaju !

Nahrani snovima duše im gladne,

ljubi im usne dok ne poplave, ispijene...

Za mene

zagrljaj crni sačuvaj,

u mengele od gvoždja livene

kovaču sreće, stegni me.

I malo cinober-praha

iz tajne pregrade srca, daj mi...

da mleč pospemo niz butine kad poteče.

Kad jutrom

postelja bela niz vetar istočni zaleprša,

nek znaju sunca iz plavih bajki

da obljubio je lopov noćni devicu lažnu,

crnim jezikom, krv ližući iz ugriza strasnih !

Ljubi ih

plavim lažima, potom...

Ponovo.

Za mene

iskrenost noći čuvaj,

dah istine,

kroz ušnu školjku u krv porinut,

kao brod gusarski

u talase olujne...

Anika Vuletić

PODGORIČKA PJESMA

Sastale se jutrom drugarice,

Sahat Kula i Džamija stara,

šalju pjesmu vjekovima dugu

da je uči omladina sada.

S njima pjeva Crkva Pod Goricom,

niz bulevar kraljev pjesmu pridružuje,

jednim glasom ko vile kad poju

da se pjesma podgorička čuje.

Podgorice tebi sada pjevam

pjesmu što sam kao dijete snio,

slušajući od tri dame tvoje

te besjede što zidine kriju.

Dok bosonog kroz sokake hodah

niz Skaline na obale tvoje,

sanjao sam da o tebi pjevam,

ispunjeno sad je srce moje.

Bistrom vodom umivene,

svima mile podjednako,

velom tajni obasjane,

tim damama se divi svako.

Raširile širom ruke,

crnogorski oro viju,

zagrlile blago svoje

u tu igru najmiliju.

Renata Komljenović

STARI KOČIJAŠ

Škripe točkovi 

čeza starih,

po prašnjavom, seoskom putu.

U daljinu put se vije,

mesečevom skutu.

Upregnuti pastuv

umorno kopita,

kaldrma se sleže.

Međ' prstima uzde

starom kočijašu,

na plećima…

nebo.

Umoran je stari…

Umorne mu oči,

izbrazdane ruke,

izborano čelo.

U daljinu on bi,

kud kaldrma vije…

mesečevom skutu.

U nepovrat on bi,

praporci dok zvone! 

Umoran je stari…

Preteško mu nebo.

Nebojša Đorđević

FTALEINSKE BOJE ADOLFA fon BAJERA

Zastaneš kod

Nekoliko poređenja

I važne mogućnosti

Smolastih boja,

Indikatori

Aromatičnih heterocikličnih jedinjenja

Prolaze kroz oči tvoje,

U tebi hiljade spektra

I kad jednom zatrepere

Istezane trostruke veze,

Karbonski prstenovi

Ostaju izvan perspektive

Da prenesu u vidike

Iz tame nepostojanja

Ekvivalent.

Stefan Megić

DA LI SI SPREMAN ZA KORAKE?

Suviše nam je potrebno da bismo uspeli da se pokrenemo...

Eto, čoveku mora biti lepša akcija nego reakcija.

Dosta je bilo čekanja da nam bude bolje.

A kako uopšte da ti bude dobro, kada si rešio da ne izlaziš iz kuće dok se nešto ne promeni?

Moram ti priznati da si jedna obična kukavica, koja je spremna da živi sa svojima ceo život.

Sam nikada nećeš biti siguran, zato što si navikao na majčinu čorbu i očev keš.

Tragovi budućnosti u džepu su ostali. Nikada ih nećeš razumeti, jer ne znaš kako je štedeti.

Opet si izgubio delić ličnosti. Navukli su te i rekli „zašto bi živeo sam, kada imaš svoje?“

Ponovo si ispao budala, jer tvoja egzistencija zavisi od drugih. A čekaj, koliko imaš godina?

Rođen si sam, umrećeš sam. Kada to budeš shvatio, dozvolićeš sebi da rizikuješ.

Ovako, čudak si, jer su te navikli na očigledno. Rizikuj i pobedi, najjači opstaju, a ti si parazit...

Koliko je potrebno brda pomeriti da bi čovek čoveku bio čovek?

Letimo dok se ne pojave krila; letenje je više slobodan pad, shvatićeš tek kad bude zabolelo!

Eto, čovek si, a i dalje nisi shvatio da nije poenta priče samo roditi se i umreti.

Ti nisi stvoren da bi živeo, već preživljavaš dok imaš mogućnosti za to.

I šta će se desiti kada budeš ostario? Misliš li da ćeš uspeti da doživiš sve to?

Hvala ti čoveče, što si ostao slep i što si dozvolio da ne postojiš, da ne radiš, da se ne boriš...

Rikošet je neočekivan. Ti si stvoren da bi promašio i samog sebe...

Ekološki posmatrano, ti si zagađenje vazduha i pokušaj da se osujeti budući jak čovek.

Čistoća podrazumeva jačinu. Ti si jak na rečima i šerovima. Prst možeš da staviš znaš gde.

Iako veruješ u svoju jačinu, puk’o si, jer ne vidiš, a slepilo te obavezuje da bauljaš po đubretu.

Jednostavno rečeno, čak i topovsko meso ima poentu, ti nemaš, jer se zasnivaš na imaginaciji.

Evo ti pokušaj da se promeniš. Umeš li to da uradiš ili je majčina sarma zatvorila očne kapke?

Dosta je bilo gluposti, umesto da te zadržavaju, trebalo je da te puste, da provere tvoju jačinu.

Ovako si mažen i pažen, pa kada povrediš koleno ne postoji samoisceljivanje, već suplementi.

Vojska bi te bar u jednom trenutku očvrsnula. Vratila bi ti mogućnost snalaženja.

Očima bi svetlost prijala; morao bi da ribaš kasarnu ako se prenemažeš.

Ljubio bi krišom pukovnikovu čizmu, jer te je čovekom napravio.

Novac bi bio besmislen, a kasnije bi razumeo i zbog čega. Ovako dvesta dinara dnevno i šta...

Opet si izgubio smisao, želeći da postaneš neko drugi. Zatvori se u sobu i plači, ili ustani.

Zakon nalaže da čovek mora biti čovek; stoga ako ne vidiš, progledaj ili nestani.

A ako ne veruješ meni, misli svojom glavom?

Kovčeg je od početka spreman, a mogu i da te spale. Sam biraš kako živiš.

Ovako kaže Knele: Ili imaš muda, ili ideš u školu!

Neko je rođen na ulici, ali i dalje razume da moraš uzeti stvari u svoje ruke ili uginuti.

Korak je potreban. Onaj koji ne smeš da preduzmeš, jer misliš da će se srušiti kula od blata.

Rekao si samom sebi da moraš, stoga i moraš, iako je teško. Pravi koraci menjaju budućnost.

Evo ti vrhunske mudrosti, ili ćeš biti jak i promeniti se nauštrb prošlosti, ili ćeš ostati gnjida.

Toliko od mene, jer ne želim da učim konjinu kako da bude čovek. Nisi shvatio, ko te jebe!

Novine teško padaju, ali mnogo znače. Ostani ti sa roditeljima, ja sam već otišao. Gledaj me.

Onda se pitaj kako je uspeo čovek koji je došao iz pičke materine, a ti i dalje ništa nisi uradio!

Dragan Mučibabić

APSOLUTNA NULA

Ledi siječanj!

Plameni kristali ližu

ledenice ispod moga krova.

Pucaju mlade voćke na

jutarnjoj gimnastici

razgibavajući svilenu koru

naivno, nevino i bijelo.

Temperatura po minusu raste.

Sasipaju se pjesničke kosti

od rafala ledenog kamenja

zbog tvoje šutnje i glasa

dok izgovaraš

loše stihove 

iz mrzle zbirke

apsolutne nule.

Krv se po venama kotrlja

u kockama leda.

Srce još toplo kao iglo

gore na vrhu Aljaske.

Ljubav još

malo topline ima.

Gori vatra od 

ljudskog mesa,

zlih jezika i

loših procjena

Slavka Klikovac

PRIZNAJEM

Priznajem!

Zvjezdana noć je kriva

što mi je sjaj u oku rascvjetao.

Priznajem!

Ruke mi nježno drhte, 

dok ti lik

u rasulu vazduha milujem.

Priznajem!

Glas mi oduzima vjetar, 

a ja sva događanja 

tvojim imenom zovem.

Zora Tadić

ZORA U ZAVICAJU

Krvarila je zora nad nasim zavicajem,

opet se kaljav radjao dan,

promrzli djecaci u rovovima

grmljavinom mi ranise san.

U svitanje gledah majku cudnu,

pred odraslim sinom bluzu skida,

nekad bujne kose djevojacke

olinjale rasplice bez stida.

Molecivo za tim placnim glasom

ko dijete ga privija na grudi,

sablasnu mu pjeva uspavanku,

pet godina da joj se ne budi.

S istih grudi muzu pijanome

'mjesto vina krvav opoj toci,

djedov bodez ocevim rukama

njenom sinu da ne kopa oci.

Licnom kozom strasan pokrov plete,

obojicu da pokrije njime,

na ludjackoj kosulji te zene

dobro znano ja procitah ime.

Sad se svoga ne sjecam imena,

pamtim lica sto grobove brane,

za buduca neka pokoljenja

da ih majke zive ne sahrane.

Za noc su im kose srebrnjele,

u cela se urezale bore,

kad se zore nad selom zabijele

duse ce im biti vec matore!

Zamisljeni cak i kad se smiju,

il' im mutne il' nemirne zjene,

to odsustvo duha dok su s njima

tesko mogu razumjeti zene.

Njihove se djevojke udaju

za bogate sto ruke ne blate,

karne ce ih sestre docekati

ako zivi kucama se vrate.

Pacovi se domacinstvom sire,

dok se negdje bore k'o lavovi,

ljute zmije dvoristima mile,

sa prozora bjeze golubovi.

Dok u rovu otadzbinu kroje

put od rova prekrila je trava.

Ko je krivac za nemire moje -

nocne more ili, mozda, java?

Dan - noc budim ugasene zvijezde,

da im nebo tama ne poplavi,

kad izblijedi ona s krugom plavim,

kad ih prazni zabole rukavi!

Avdulah Ramčilović

ŽENA KAO SAN

Ti si moj san,

moja trajna želja,

najlepša sadržina

mojeg vremena.

Ti si moj dan i moje jutro,

moj vidik do kraja sveta,

ja s tobom gledam

sjaj i tamu planeta.

Ti si moj život,

moje sve, hrana i voda,

bez tebe nema ni sunca,

ni plavog nebeskog svoda.

Admiral Mahić

NIJE U ZVIJEZDAMA KRIVICA

Nije u zvijezdama krivica

što čovjeka rađaju za nož,

uglavnom se tu pitaju

agenti koji čuvaju kase, lutrijska srećka,

tat i taština,

a i sve te Otadžbine, Apokalipse koje u ljude

tetoviraju svoje mape.

Nije u zvijezdama krivica što

množe se novci i ubistva

dok suši se materica bliskosti –

čovjek je probljesak koji gine

u provjerenim poljima državnih saveza

u proletu metala i metaka

dok nalet svjetla povremeno pulsira kroz njega,

a on nepokretan kao kamen

spreman da ubije u biseru plamen

da iz svemirskih sila izlije porodični grb

ispod kojeg ravnodušno jedno do drugog leže

sex i grobovi

dok vječnost sebe pjeva iz mrtvaca.

Nije u zvijezdama krivica što lutam

kroz voćnjake putovanja

među dvorcima od metaka.

Nije u meni krivica što lutam

od glasa nevinosti do hora prevaranata

od zloduha do bezduha

od prašine do mašine

i još se snalazim nekako

od smrti do smrti

jer na putu pravičnosti sve je manje gužve,

a na putu umjerenosti

čekaju me nepoderive cipele.

Moja je samo cesta između

Korzike i Sicilije.

Moji su talasi Crvenog mora.

Svi imaju svoje puteve, a ja stranputicu.

Plovim na Krit i gledam talase

i pitam šefa svake luke:

Jesam li daleko? Je li ovo mjesto za mene?

Svjetlo svjetioničko koje samuje

jedini mi je rod,

ali jednog dana iznenada

poljubiće me trešnjin pupoljak i odletiću.

Melanka Melanija Bulat

R A D O S T

...toplina u duši

čarolija

raskošno svjetlo

maštu budi

veselu energiju nudi...

...čarobnu 

glazbu svira

svemirskim

prostranstvom

ona se širi...

...oduševljenje

vedrina u srcu

pa još uvijek

u nama zanosno

zaigra sreća...

Siniša Chadjim

Un anello d'oro.

Cipri

Divino, trag jeke u mojoj kosi

od tog glasa tvog

što radost mi donosi.

I kad presahnu bunari

izvori prirode neće,

jer beskrajne te su dubine

zlatni taj prsten pretvaraju u cvijeće

alhemja starih zanata

nježne rječi,

čudesnih planina.

Felicità.

Slobodan od straha

pred slatkom ljubavi tvojom

divino, gospe moja

ostavlja na srcu trag.

Evo padam, po trgovima rasutim svjetom

i dižem se

ljubim,tu stradam

u moru gdje talas vjekove njiše.

Božanstveno, sretno i ljubljeno djete je tvoje

ti beskrajna prirodo

majko svih nas,

moje more.

I ovaj zlatni krug kao prsten nosim

aureolu

vjećnoga sna,

ne, ne spavam niti se budim

jer probuđen jesam

stisnut na tvoje grudi,

koje ljubim više od svega

te tvoje grudi od slatkoga meda.

Divino, u mirisu cvjeta.

Sonja M.Popović

ISTINITA BAJKA 

Vrhovi se planina

umivaju rosom

Dok se sunce budi

i stidljivo greje

Topli zračak tiho

svoju pesmu zviždi

A reka se bistra

u podnožju smeje

Ptice već odavno

raširile krila

U slobodi svojoj

ljube se sa nebom

A srna je svaka

glavicu savila

Da zemlju poljubi

dotakne ustima

I drvo je svoje

raširilo grane

I plodove svoje

nesebično nudi

U raju ovome

što se život zove

Meni ova slika

zagrejava grudi

Svako biće svoju

čaroliju stvara

I sve što postoji

na svoj način diše

Razvija se raste

i ponovo stvara

I romane svoje

kroz vekove piše

Povezale sve su

nevidljive niti

U prirodi ovoj

što se zove majka

Pa je slika svaka

koju gledaš i ti

Čarobna i stvarna

istinita bajka

Olgica Kitić

RODILA SE LJUBAV 

U amanet Nana mi je

ostavila,

vinograd i malu kuću,

da naučim

ljubav dati

tom božanskom,

divnom piću.

Sa ljubavlju

ja posadih,

još sto novih

hamburg loza,

da dočekam

decu milu,

grozdovima

punih roda.

Gledam kako

grožđe drema,

do zemlje

se svile grane,

eto moje dece

iz daleka

i sunce mi odmah 

grane.

Glasići se 

vinogradom 

čuju...

to se moja deca

grožđem naslađuju.

Kad' vinogradom

prođem

i zagrlim grožđe

i tepam mu milo,

''kako si mi lepo 

rodilo''....

Tad' osetim

ljubav uzvraćenu,

mirisom hamburga

opijenu...

Nek' se vino toči

i pesma razleže...

Radosno mi srce,

ništa ga ne steže.

Kolika je sreća

ne može se reći,

samo u berbu doći

i utisak steći...

Sada ću natočiti,

nazdraviti svima,

veseli mi bili,

u zdravlju pili,

radost u ovu kuću 

donosili...

Ja ću sa Vama

zapevati koju...

neka se daleko čuje,

kako se moje srce 

osmehuje...

Slavica Klein

POIGRAĆU SE S NEBOM

Sudbina me nosila vetrom savijala,

nebo obojila bojom mora.

Prebledelo kao moje lice

i nestala u tvojim mislima...

Nesto se čudno događa..

Čini mi se da sam se zaljubila!

Oprostite nisam mogla ranije,

Dugo sam tražila taj pogled

sa balkona dok padaju zvezde.

Baš sam glupa...i naivna!!..

Ako je to za utehu moju

Poigraću se s nebom koje se

uslikalo u tvojim očima

koje se prelivaju u više boja 

i sjaje kao zvezde!!

Марина Баошић Чворовић

ОСТАНИМО ДЕЦА

заставе без боје и сузе нечије

додирују болно облаке туге

тишина плава кроз душе дечије

бескрајом обасја све боје дуге

нико као дете волети не уме

не зна да се смеје, па ни да плаче

чувајмо довек тог анђела у себи

тад рука судбине загрли јаче

невиност увек пронађе стазе

које одведу до плавих нирвана

само посебни кроз звезде пролазе

увек их грли сунчана страна

останимо деца у телу човека

делимо снове, невоље и среће

увек нека нова звезда мирно чека

у срцу надахнуће, у души пролеће

Rada Stan

DAO TI BOG 

Bog ti da

pa onda uzme

da vidi kakv si čovek

dragi moj…

Onda opet da,

pa malo uzme

i opet proveri

kakv si čovek lepi moj…

Ono što niko ne može 

da vidi,

da okom može reći sve,

e to je ono zbog čega 

se živi

I zbog čega se mre…

Zato otvori oči 

lepi moj,

ne daj da neko drugi

bolje od tebe vidi

nemoj da se neko

drugi zbog tebe stidi

I idi napred, kud srce

hoće da te vodi

i sve životne prepreke

prebrodi i budi svoj

Pesniče moj

Sniježana Bodiroža

ZVAĆU TE ŽIVOTOM

U jednoj od onih decembarskih noći,

ukradoh ti dah i stavih ga u grudi

tik uz tebe milovah ti okom lice,

ja beskrajno prazna, promrzla od studi.

Ne mogoh ti obećana biti tada,

u oku mi se nakupile kiše

htedoh reći drži me za ruku samo

i u nadi pustoj priđoh ti jos više.

Još i sada osećam toplinu tvog oka

tvoj i moj očaj uhvatiše se pod ruku, 

rekoh samo "nemoj me pustiti nikad"

zle kobi i nedaće da nas ne dotuku.

Ti si moj oslonac, moja snaga sva,

da me nisi ti čuvao nestala bih ja,

zato mi te iznova nikad dosta nije,

svaki tren bez tebe u tugu se svije.

Volela bih da mi šapneš moja nado,

kojim bih te imenom mogla sretna zvati,

ali mi se svako čini manje vredno,

ti si Život moj - to ime ću ti dati!

Duško Korać

***

Trista čuda

U trenu mi 

sinu

misao luda,

da si bliže

bilo bi...

Trista čuda.

Vesna Andrejić Mišković

JESEN U TVOM OKU

Ne zaklinjem se 

u razum 

nažuljan sjetom,

jer me ponekad izda

srce obnaženo.

Posrće u susretu

s tobom,

mahnito tražeći oslonac

spleten od snova.

U tvom oku 

nazirem jesen,

koja će kišnim kapima 

ispisati našu priču,

koja zapravo 

nikada nije ni započela

i zbila se samo 

u mom obnaženom srcu.

Jednog jesenjeg jutra ,

na cesti za nigdje,

zagledana u jesen 

u tvom oku,

ne skrivam tugu ...

Nada Bartoš Stanković

KADA ZAVIRIŠ U SVOJ SVET

Za lepe reči

ne postoji kašnjenje

za dane radosti,

za ljubav,

za davanje...

kao što ptica

leti let

zaviri na prstima

u svoj svet

sasvim tiho,

da ne remetiš

tišinu...

oživi zakopano,

osmeli uplašeno,

ohrabri bespomoćno,

napoji umorno,

nadaj se uporno,

učini da nemoćno

postane svemoćno...

dobićeš krila

lakokrila

onda, 

kada zaviriš u svoj svet...

Aranka Kiš

BOLI

Boli me zima

Koju sam ti dala

Boli me proleće

Još sam ti pripadala

Boli me leto

Ljubav je vladala

Prolazi jesen

Još sam se nadala

Zima ponovo dolazi

Ova ljubav ne prolazi

Бошко Барјактаровић

ЗБОГ ТВОЈЕ ЉУБАВИ ОСТАЋУ У СРЦУ СЛЕЂЕН

ЗБОГ ТВОЈЕ ЉУБАВИ ОСТАЋУ У СРЦУ СЛЕЂЕН

МРТАВ А ЖИВ, КАО ЛИМУН ЖУТ, КИСЕО,ИСЦЕЂЕН

ПРЕСТАЋУ ДА ПОСТОЈИМ, НЕКА МИ НЕ ПАЛЕ СВЕЋУ

КАО ФЕНИКС САГОРЕЋУ И ОПЕТ ЗА ЉУБАВ ЖИВЕЋУ.

ОНОГ МОМЕНТА КАД` САМ ТЕ СРЕО, ЉУБАВ САМ ХТЕО

ПОГЛЕД МОЈ СЕ НА ТЕЛУ ТВОМ СКАМЕНИО СРАМНО

А СРЦЕ, ЛУДО СРЦЕ, УДАРАЛО ЈЕ У ГРУДИ ПОМАМНО

БАШ КАО СТРВОДЕР, ОД ПАКЛА ДО РАЈА САМ СЕ ПЕО.

Желео сам да осећаш исто,а ниси. Волела другог Ти си.

За моје смрти у души ниси марила. Мене и тебе си у самом

старту распарила. Ах...да те бар у песмама волим,бар......

ТЕБЕ СУ АНЂЕЛИ И ДЕМОНИ,СКУПА СТВАРАЛИ,ДЕОБОМ

ДА НАТЕРАЈУ СВЕ ИЗАБРАНЕ НА ГРЕХ КРОЗ ИСКУШЕЊА

А ЈА, ШТО ЗАЉУБЉУЈЕМ СЕ ЛАКО,У БОЈУ СА СОБОМ

УМИРЕМ У ТЕШКОМ БОЛУ, ГДЕ СМРТ СЕ ЗА ЉУБАВ МЕЊА. 

НЕСТАЛА ТИ СИ У ДУБИНАМА ТАМЕ, ПА ОПЕТ ДОШЛА,ЈАО

О ТИ СМРТИ,СА ДУГОМ КОСОМ ОД ЗОРЕ ПЛАВОГ` НИЛА

ОЧИ ТВОЈЕ КЕСТЕН БОЈЕ,САМО ШТО НИСАМ НА ТЕМЕ ПАО

КАД САМ ТЕ УГЛЕДАО,ЛЕПШУ НЕГО ИКАДА ШТО СИ БИЛА.

Нека мене са мојим мукама. саживео сам се са њима и у њима, тешко би ми било без њих а са њима још теже. Нека мене, јер слађи су ми моји порази који часни су, од нечијих победа које смрде грехом и лажном љубављу.

Elzina Kešetović

***

Nemoj zaboraviti kišobran, 

kad vjetar zaduva zagrni šal,

Misli o sebi , čuvaj mi se.

Na hiljade načina sam Ti 

baš o ljubavi pričala,

ponekad ti potvrdno samo

glavom značajno klimala.

I sto briga i milion sitnica

uplela prstima u svoju kosu,

dok si nervozno ti šutio,

da li si ljubav ikad naslutio?

Tvojim očima ja sam plakala,

tvoje tuge sebi sve pripisala,

i tiho, tiho kraj tebe disala,

kad zaspiš čela zabrinuta.

Rukom sam brisala znoj svoj,

sa čela snenog tvog,

poljupce prstima ti lijepila u kosu,

desetine,

stotine, 

hiljade, 

neprebrojanih, 

probjedevenih noći 

su mogle stati samo u dvije riječi :

Znaš li ih reći ?

Mirjana V.Drašković

PUT ZA SREĆU

Zamišljeno se pitam

Kako pronaći sreću

Ako za njom potrčim

Možda je stići neću

Ako se u prvi voz ukrcam

I zatutnjim prugom

Ne izađem na pravoj stanici

Pa zalutam na putu dugom

Ako zaplovim brodom

Bojim se brodoloma

Pa ću se spasavati vodom

Ako u let nebom se upustim

Možda se prije nego treba 

Na zemlju spustim

Bolje da nigdje ne krenem

Možda se iz misli prenem

I put ka sreći se otvori sam

Ispod ovog plavog neba

Tamo gdje sve znam

I sreću s osmjehom dočekam

Tatjana Beuk-Laćak

MOJA PESMA

Moja je pesma 

ptica velikih krila

koja se ne plaši vremena

i ogromnih daljina.

Nošena uskovitlanim

vetrovima neslućenih visina,

preleće godine, reke i planine,

dodirne ti usnulom san,

pomuti tokove misli,

poljubi usne

i vrati se u moje srce,

gde joj je i mesto.

Branka Šanta

NALIČJE

Stojim,..

Iza mene ništavilo

sama sam ga odnegovala

Ispred mene- ogledalo

Iza njega - Ti

Zoveš u šarena polja 

Odmahujem glavom

Pređi na ovu stranu - osmehuješ se

Ne bih... očima odgovaram

Ovde je lepo 

Pogledaj polja, boje, ljude...

Prstima gladim ogledalo života

Prisećam se polja, šarenih,

mirisom obojenih

tebe na kolenima, dok odu ljubavi poješ

Prisećam se ljudi, nasmejanih, slatkorečivih

praznih priča žene sa zadahom laži,

koje pratim kako joj iz usta teku, kao slina kakve boleštine,..

Ne mogu više na tvoju stranu

Previše je tame u tvojim šarenim poljima

Razbih ogledalo i okrenuh se svom ništavilu

Ništavilu za slepe oči, a za budne otvorih polje duše,

u kome plesu srca ostavljena da izgore

Da gore za ljubav pravednika, za ratnike svetla, 

za moju dušu, koju nikada nisi spoznao do kraja,...

Danijel Aca Matić

SEĆAŠ LI SE

Sećaš li se safirnim maslačkom

Vaskrsaja poljane zaborava

Najslađe kako miriše nedosanjano

Cvet odagnane budućnosti

Sećaš li se gromkog listanja

Ljubavi svejake pahulje

Tiššinom medonosnih oblaka

Zagrljaju neba svrsishodnosti

Sećaš li se semenke horizonata

Nade uzdahom nestajanja zvezda

Nicanju galaksijama nasmejanost

Čarolije zagrljaja sočnosti

Vreline ispunjenošću sutrašnjice

Postojanja kuda počinje večnost

Sećaš li se?

Gordana Sarić

PAHULJA BIJELA

Pod maskom pahulje bijele

injem sam te orosila

hladnoćom zavijala.

A dušu tobom nastanila

čežnju srcu ostavila.

Neka živi

od istine skrita

daleko od ruku

snove što grle

ljubav žele

nemoguću.

Ljubav 

što nebom promine

pod treptavim sjajem

zaljubljene mjesečine.

Marina Jovanović

LET LJUBAVI

Kad sam te pogledao, ugledao, primio i dao da postojiš

u svojoj zakletvi naplata sam svoja da te služim 

u noćima nespojen sa sobom odbijen i neprihvaćen

sam sa tobom

ostvaren “ovde” u nama

jedan, on, sada koji stoji iza tebe

uvek je u tebi 

zbog nas sada “danas” svoje ime da i ne dobije,

izgubi ili ostvari, neda i ispolji

čudo neprihvaćeno

u noći i danu

onima koji veruju

da postojiš kao “jedno” i “drugo”

u tebi sav sam tvoj

prosečno grešan svakoj misli

koja te opseda a predaje u zagrljaj

Gospodara svega u šta veruje da može

da nas ispuni za tebe

i, noć, i, dan, i, nove zvezde na nebu

koje sijaće jače nego inače

samo za tebe poseban trenutak

okupane večnosti

ako zaista takva celina postoji 

a znam da je ima, inače ne bi bili ovde

da peva nam zabranjene note ljubavi i maštanja

ljubomornih anđela koji su u nama,

i, odlučiše da napuste bes i glavom bez obzira

zaboraviše krila iz trka u padu,

vratiće se da potraže nešto što nije njihovo,

nisu znali da kad jednom padnu krila gube

ili na poklon daju, svejedno, poklon se ne vraća.

Neka traže tuđa krila, dosta su leteli našim !!!

Letećemo ponovo dušo moja draga istim krilima

kad su nas prepustili da sanjamo tuđe snove...

I, eto, ja se prvi probudio, odmah te potražio

da nastavimo naš let, i, znam da prihvatila si me odmah,

ni tebi nije lako stopiti ceo niz postojanja nečijih krila u nemerljivo saznanje da nijedan greh nije težak kad' liči na oboje.

I, ne mora biti kriv dok ćuti ali kad progovori istini nije svejedno što zavisi od jednog saznanja da ljubavi je isto da li ume da voli ili ne, ona to čini od kada postoji a njenoj sestri servira nova iznenađenja da kad upozna sebe ima načina za naslov sudbine, izmoljena u sebi nikad nije ista 

i uvek zavisi od onoga ko veruje u nju,

zasigurno shvatiće da nije krivica naša što smo odluči da ljubimo isto i, “krive” i, “nedužne”, tako ljubimo i one koji nas brane da postojimo među vama, koliko ljubimo druge toliko će i oni nas.

I, svejedno što si ti “bela” a ja “crn” ili obrnuto kad zaseku nam vene krv će ista poteći , ona u sebi nosi tvoju ljubav, tvoje ime, moj udisaj a beskrajnu veru različitu a spojenu suprotnost koja jedna bez druge ne može, od ovog trena nismo ni jedno ni drugo, mi smo jedno !!!

Aleksandar Računica

SMRAD DUŠE I IZNOŠENIH STARIH PAPUČA

U smradu starih papuča

Našao sam smrad sopstvene

Duše.

Iznošena je i psi je nose 

Po dvorištu i grozne lutalice

Je njuše. 

U smradu govora trulih zuba,

Osetio sam zavist koja neuspele

Prati, zašto me tudi neuspeh 

U moju stvarnost vrati.

Moje srce pati u naletu drugih reči,

Njih niko baš niko ne može da spreči.

Odustao sam da se svidim gologuzim

Predatorima tuđe sreće, njihove

Duše smrde kao smetlarske vreće.

U smradu starih papuča našao sam miris

Moje mlade duše, ustajala je kao 

Zimska zaliha kupusa, ili trulog ajvara.

Smrad u meni samom spava, al ne možeš 

Ugasiti vatru dok se vinska mušica 

U isparenju jeftinog vina davi.

Svi smo Ljudi, ali smrdimo više nego ikad.

Predstavljamo sebe, ali to nikog ne brine.

Moj smrad se u nebesa vine, i glupak 

U zanosu kinu!

Милана Давидовић – Драгељевић 

ТВОЈЕ ОЧИ

У разбацаној ноћи шета твоја сенка,

Преврће у тами давна осећања,

А болно ми срце у постељи чека

Сву лепоту чежње,љубави,страдања...

А ноћи дуге, тамне, бескрајне,

Ко да собом носе сву гробну тишину,

Твоје очи топле, веселе и сјајне,

Само некад небом у звездама сину.

Marija Ilić

SENKA KIŠNOG ČOVEKA

Neke davne godine 

U nekom hladnom gradu 

Bezličnom,sivom I tmurnom 

Srela sam na pokislim ulicama 

Senku kišnog čoveka.

U crnom kaputu 

Bez lica,ruku,nogu

Tumarao je ulicom

U kompleksu bolnica

Gledao u tamne prozore

Olovnih zgrada

Tražio je snop svetla 

U noci večitog mraka

Ali zraku ni traga.

Hodao je,

Ulicom 

Punom sećanja

Svojim kaputom skupljao je delove mene

Sa grčom

Posmatrala sam 

Njegove očajne pokrete

Grozničavo je tražio 

Latice ruže snene

Grozničavo joj je pisao krvlju svojom stihove

Na olovnim zgradama 

U ulici ljubavi jedne.

Svakog dana je ispred bolnica čekao

Dušmani brisali stihove krvave

A on se opet rezao I njoj ih pisao

Da bi je u mračnim sobama čuvali 

Kad zadrhti od senke andjela crnog

Vanvremesnske stihove je pisao 

Svojim poslednjim crvenim zrnom.

Kažu da je umro jedne noći

Kišni čovek ispred olovnih zgrada

I da su s njim nestala sva srca I večita nada.

Ponovo su obrisali krvave stihove

Ponovo su od mene sakrili sve delove njega

Sada ja tumaram krvavom ulicom

Režem se I pišem vanvremenske stihove 

Na tim zgradama kuge

Grozničavo ne dam da uniste 

svako secanje na njega…

Eva Sóc Així

INGANNENOLE

Ma tu continua e perditi, mia vita,

accusare gli altri della propria infelicitá

è atto egocentrico, sguardo e grinta

convessi sopra i fiumi arsi dal vento.

Le danzatrici scuotono l’oriente

appassionato, effondono i metalli

del sole le veementi baiadere

non ti da pace ma capire

la rete in cui ti sei impigliata

è l’ultimo ingannevole filtro dei disperati.

Un passero profondo nel miglior modo possibile

nella memoria bianca di vestigia

un vento desolato s’appoggiava

ai tuoi vetri con una piuma grigia

non tutto dipende da noi

nel vuoto dei vetri grevi di silenzio

solitudine offesa la tua mano

ma non sempre sei stata con me, tu.

Ha parole il tempo, come l’amore.

Anđeljka Jovičić Šumanovac

OSJEĆANJA PUSTINJA

Što je istina, a što nije

Novi val izbjeglica nas bije

Plodnim oranicama sjeme svoje sade

Gorušice zrna, žito slade

Kuga grozna kod nas sjemenom svojim zrije

Usključala u loncu nemira visokim zidovima vrije

Oči zatvaramo, gladne pustinjom naših grudi šamaramo

Ruke sebi privlačimo

Sebičnoscnost nas svojim pogledom grli

Dok svako za svojom egzistencijom hrli

Samo da znate u trenu nas može njen lažni sjaj da smrvi

I izjede naše kosti poput crvi

Izbjeglica svatko postati može

Kad ne zna kud će iz svoje kože

Otvorite na svojim srcima vrata

Pustinjski pijesak ne bacajte na nevinog brata

Deva na Rajni vodu piti hoće

Nostardamus joj putem posuo voće

Ništa ne možemo učiniti

Ona će svoje sjeme Evropom raširiti

Kad mi ne znamo kako svoje oranice paziti

Ona će trnje s nje brati i svojim nogama ju zgaziti

Hoćemo li s njom usitinu suosjećati

Ili ćemo ju gorostasnu kamenovati

Odluka je na vama - Da li to oni sve rade za badava

Ili ih pritiska bola poplava.

Dušan Živković

U SUSRET LJUBAVI

Susret pri kome se

usne spojiše,

ko da su srasle,

zubi sudariše

lom da naprave,

ruke prepletoše,

da se ne rastave,

i sve to u drhtaje tela

pretvore.

Tako se sreću dvoje

ljubavlju optočeni.

Ništa i suza

dok je trčao prema ženi.

Čudno je vrlo

kako se osuši grlo,

vreme i svet stanu,

na koju pogledaš stranu

iskre iskaču,

srca se rastaču,

kolena klecaju,

strast ko med

iz saća vrcaju.

Niko i ništa ne postoji,

sve se u ljubav večnu

oko njih, oboji.

Nenad Vranjanac

***

Žalimo za dane što

u nekom kutku

stoje.

Čekamo vozove što

ne dolaze.

Mi koji smo na trenutke

mogli svuda i sve.

Postali smo deo pesme

priče a nestali kao što

mrak sa zorom nestaje.

Slavica Pejović

I MET ARIADNE

In

the Labyrinth 

a thread

of love

was

a salvation

Of

Theseus 

only?

Unattained

happiness

to gods

She

gave ...

She still

winds

the ball ...

To 

prevent

hope

from

straying ...

Off the lost...

Translated from Serbien by Lazar Macura

SRETOH  ARIJADNU

U

lavirintu

nit

ljubavi

spas

bi …

Tezeju

zar

samo?

Neostvarenu

sreću

Bogovima

Ona

dade...

Klupko

još

mota …

Da

nada

bar

ne

zaluta ...

Izgubljenom…

Enisa Angie Behaderović

MISTERIJA

Ti si najveća misterija.

Ironično je sve u vezi s tobom.

Kao mnoga pitanja na koja nema odgovora.

Sve to radiš rutinski.

Tvoja moć ruši granice!

Dolaziš.

Od tvoje moći se niko ne može oduprijeti.

Nepozvana.

Kad te nitko ne očukeje.

Kad ti se niko ne veseli.

Kada te nitko ne zeli.

I nikad nitko ne zna kada ćeš ga pozvati sa sobom.

Imaš svoje zakone.

Njih se mora poštovati.

Nitko ih ne želi jer svi obavezuju.

Ti si najveća misterija.

Jos odgovora na te nema.

Jedino te mogu utješiti činjenicom 

da sve događa s nekim razlogom.

Pa tako i moj nenajvaljeni dolazak.

Dolazim.

Gorjana Ana 

ZALUTALA SAM

Zalutah, zavedena slašću

osmehom se iz glume lije

nesvesna da s visine pašću

jer što jeste, bilo nikad nije.

Zgazila sam na tudje tragove

ujed zmije otrovom me kuje

uzalud želja u zagrljaj zove

neko drugi ovde odlučuje.

Nemoć zaječi snagom orkana

poruši trenom nadanja i snove

gde stojim, tudja je strana

samo bol ime mi prozove.

Trenutak zvezdu na dlan da

iskru ukrade iz suznog mi oka

u tvom svetu ne postojim ja

vreme naše odredjenog roka.

Svetlost dana dodirnuće tebe

svest na čas, osvežiće vid

kad u sebi ti pronadješ sebe

istinu će tada darivati stid.

Ostaće ti guja, trovaće sate

sporo će život tegobom teći

ako ikad i pomislim na te

nećeš znati, neću ti to reći.

Zalutala jesam, ludilo nade

zgažen kamen zariven do krvi

tudje usne ovim bolom slade

moju iskru svojom tamom mrvi.

Nada Vučičić 

BEZGLASNE RIJEČI 

Šta još da kažemo jutru nakon daljina,

riječi su davno strpane u riječnik,

još samo bezrječna sjećanja mukla

vežu prošlo u zimu drugu.

Kako da ljubav kao izbjeglicu gledam

i pritom ne mislim na tugu,

kako da kažem - dobro je, dobro sam -

kad ljubav nije prešla na stranicu drugu.

Uzimam ključeve života, zaključavam

sve riječi naučene u snu,

zrelo klasje poleglo od kiše, ne diše,

šuti dajući sliku drugu.

Postojanje je tako khko, poreći se može,

paralelni trokuti bodu, rane se ne vide

ispod kože.

Ne brini, jutro se danu bliži tražeći riječ drugu.

Симо Б. Голубовић

НЕПОДНОШЉИВЕ РЕЧИ

Срча, туча, сеча,

резач, стезач,

режња, мржња, 

макљажа,

кошкање, бушкање, 

ћушкање, шушкање, 

хушкање,

пркошење, кокошење,

раскашање, 

кидање, раскидање,

обијање, отимање, 

дерање, ревање, 

обарање, разарање, 

оштро, бритко, сечиво,

сечивасто, реживо, 

нерешиво, нелечиво,

шкодљиво, поводљиво,

љигаво, бљутаво, мутаво, 

подмитљиво, поткупљиво, 

рушљиво, обрушљиво, 

несношљиво, неподношљиво, влажно, лажно, 

лупетање, клепетање, 

верање, терање, тестерање,

наказно, празно, заразно...

Vladanka Cvetković

KRIK IZ UTROBE *

Rosa iskrenosti

u sopstvenoj haotičnosti.

Normalna normalnost?

Pripadam sebi

u svojim bodljikavim razmerama.

Duša šapnu; podvuci crtu.

Sve je besmisleno.

Da li je?!

Pomerih vlastite granice

u svojoj krhkosti , rascepkanosti

i urezujem u srce;

slučajni prolaznik.

Zakričale strune utrobe.

Nataša Butinar

"Di morte"

Perché ti levi in volo

ad ogni battito del mio cuore?

Mangia pur liberamente

la mia carne,

dissetati con il mio sangue,

goditi l'urlo della mia

disperazione.

Non andrò da nessuna parte.

In questa Vita l'Essere mio è

incatenato

al verbo Tuo.

(Araya Mundi)

Goran Đuka Đukanović 

IZABRAH 

Izabrah tebe

među zvezdama

da mi budeš

Sunce.

Izabrah tebe

među ljudima

da mi duša

budeš.

Izabrah tebe

među anđelima

Ljubav da mi

budeš.

Admir Džibrić 

KAKO JE LIJEPO BITI SRETAN 

Biti ptica.

Dok šuška perje,

zvuci raznježeni mame,

čak i glas neba zamiriše.

Krila prhnu, urone bez mržnje.

Na oblacima zavijorim, visok kao Kip Slobode.

Ne treperi hladan zrak što u kosti tjera strah.

Biti riba.

Peraja zalepršaju.

Dišem duboko i pod vodom.

Ne osjetim crno mračno grotlo,

nit' lovca nad glavom.

Drag svaki kamen, brzak i potok.

Biti proljeće.

Jednolični odsjaj sunca rudi.

Bokovi se njišu

kao u trku gazele kad prerijom pleše.

Srce ne drhti kao list na vjetru.

Nit' boje jeseni, ni zime.

Kako je lijepo stajati ponosito:

znajući sreća me čeka,

i tuga,

tuga nije za čovjeka.

Mare Cicero

KAD JAVA SE GASI

Uhvatim ponekad

ono vreme tiho

kad java se gasi

a okleva san.

Noć je.

Sa tornja dalekog

treće zvono bije,

u zaborav će

da kapne i ovaj dan.

Tad misli naviru

k'o bujica brza,

kao letnji pljusak,

K'o nemiran dan.

Bez reda se nižu

i slike i reči.

U smetlište podsvesti 

zavirujem tad.

Lepoga tu ima

al' ružnijega više.

Prolazim kroz masu

iskeženih lica,

ona lepa osmeh uzvraćaju.

Ne,to košmar nije.

Svečana tišina

tim slikama vlada.

Umorni tamburaš

na pauzi drema,

mostovi se nižu,

voz daljinom klizi,

reke svoju molitvu ćute.

Stazu bi da biram

al' nemoćan ćutim.

Napušta me java

a okleva san.

Драган Петковић

Ноћ, сат, Он и ја

Још једна ноћ,

 сабласно тиха,

док стари сат на торњу

узалуд време броји.

Чак су се и ветрови

на починак повукли.

Ћути равница и слуша

псовку што с усана

побеже у ноћ.

Ни пси се не чују,

утихнули одавно.

Мене у себи пронађи,

поруку шаље Он.

Док пристојан свет снева,

ти опет ноћобдијаш,

нарушава тишину

тешки уздах твој.

Не бригај за свет овај,

увек је такав био.

Узалуд ме молиш

да разум свету дам.

Прождире самог себе

Јер пораза се боји.

Не живи живот,

тражећи пут у рај.

Suzana Ranđelović Živković

***

Spremna sam u vatru skočiti,

Za ljubav se boriti, 

Sreću sanjati, snove ostvariti.

Spremna sam okove pokidati,

Suncem osušiti kišne dane,

Zvezdu ti sa neba skinuti,

Spremna sam za tvoj osmeh živeti.

Maja Kiš

AKO ODEM

Ako odem

skinuću sva sunca

iz naše "gluve"sobe,

kip moćnog Ra ću spakovati

u svileni papir, 

Daždboga ću staviti u kosu, 

a lepog Apolona ću sakriti 

u bluzu, 

nećeš ih pronaći, 

pa ti mene ni ne gledaš.

Ako odem

ni jedno sunce ti više 

neće sijati, 

a njihovi bogovi 

biće ljuti na tebe. 

Ukrašću ti 

iz kutije uspomena

sretni novčić,

probušiću balone, 

loptu ću šutnuti 

u komšijsko dvorište, 

pokupiću čak i 

zaturene klikere, 

ništa ti neću ostaviti. 

Kada budem izlazila,

ugasiću svetlo

i ostaćeš sam,

u mraku...

ako odem...

Lidija Alvarez 

RAJČICA BAKE RUŽE -

U OBLIKU SRCA

Zamišljam našu dragu baku Ružu

U svom velikom ... šarenom vrtu,

Gdje joj mahune po kolcima pužu,

A povrće se njiše k'o na koncertu.

Svaki dan brižno radi u vrtu baka,

Da razveseli ona unuke svoje želi

Uvijek nade u povrću tom znaka

Da bi unuci sa guštom sve pojeli.

I tako jučer nešto i nju iznenadi,

Kad ubere rajčicu vidi lijepo srce

Prinese ga licu, pomirisi, pogladi

Osmijeh ukrasi drago lice bakice.

Mora da je i nju nagradio naš Bog

Što sa ljubavlju obrađuje tu zemlju.

Dječica dotrče … pogleda sretnog

Baka im da srce; zahvali stvoritelju.

Zdenka Kirin

LJEPOTA U VRTU

S puno volje i ljubavi

zasađujem perivoj bujan

zaljevam ga, prolistavam

i dodirujem mu bogatstvo

i udišem mirise rosnog daška 

među bokorima cvijeća – 

jasmina, jorgovana, ruža

ljiljana, dragoljuba, tulipana ...

I milujem dugine boje

u laticama njihovim

obasjana poljupcima sreće 

što ispunjavaju mi srce i misli

i smijem se visoko ustreptala

toj bliskosti baršunastoj

koja me prožima s tobom 

i otvara suncu u njedra ...

Danas se pjesma moja

razlila po čitavom pogledu

osjećam ljepši i prisniji dar,

sanjam ga, dodirujem, opisujem,

ljubim, uresujem, razgovaram

i dolazim u vrt našeg procvjetavanja 

šireći ruke do razigranih ptica 

s rukopisom zlatnih struna duše ...

Post scriptum:

Prepoznajem cvrkut radosti 

u velikom životu glazbenika

i oslikavam ružu kompozicije ljubavi 

kroz proplet kapljica i nota

u veliki slap kristalnog zanosa

na obali darivanja i ubiranja radosti

s prvog poljupca osjećaja u let

neizmjerno u sjaju prožimanja ...

Mirjana Ilkić Kos

VOLIO SAM MERI LI

Volio sam 

Meri Li

Djevojčicu 

Uzdignute

Glave.

Sakupljala je 

Salvete u boji,

Nije se plašila

mraka

U kino je sjedila 

Uvijek

U svečanoj loži.

Volio sam 

Meri Li

Divio se njenoj

Pletenici 

Plavoj

Pisao joj

Ljubavne 

Pjesme

Ali 

Meri Li

Nikada nije

Spustila 

Glavu

Radovan Vlahović

U JESEN

Nevažno je

ko prema kome

od nas

prvi pruža ruku

U jesen

Računa se

jedino dodir duša

što skrivene

u torbama miliona

poštara

miluju se i maze 

I nose naša pisma

jesenje ljubavne pesme

jedno drugom 

putujući svetom   

Marat M’saev Daan

BOGOVI I ČUDOVIŠTA 

Pojanje krvavog dah

Iskasapljenog paora,

Zaboravljenog u žetvi

Dok padahu stabla ljudi

Sa šahovske table

Trećeg kamena od vatre.

Milosrdni anđeli 

Bez duše u pesmi koraka

Po zemlji, vazduhu i vodi.

Obmane u mravinjaku,

Ljubljenje stopa matici

I ponovno gubljenje nevinosti

Dok nam krila gore

Kao strancima 

Iznad srušenih mostova

Tihih duša 

Proždranih u dve bure.

Strah,

Jeza kroz nervne ćelije

Dok se oči grče

Od krvavih pogleda,

Tupih u daljinu.

Grebanje kandži po prašini

Za dahom, 

Onim poslednjim,

Možda izmoljenim, isprošenim.

Amanet misli,

Samo je meta iščekivanja

Dok plače kiselinu

Da nam sprži kožu,

Uništi želju za slobodom,

Pokida glasne žice

Dok ne ostane 

Samo naš eho postojanja

U pustari,

Gordo stvorenoj,

Onoj,

Što nam nekada beše dom.

Jasenka Medvedec

VRISAK

Mijenjam rutu

svoga puta,

osluškujem korake

iza sebe,

strepim.

Vrisak straha

u zraku

noktima hvatam

vračam.

Hoću da živim

i nadam se

i vjerujem

i vjerujem

Miloš Ristić

MISLILI SU

Da sam miran

Da sam dobar

Da sam vredan

Da sam talentovan

Da sam kulturan

Da sam skroman

Da slušam starije kad pričaju

Da umem da primim kritiku

Da će biti od mene pesnik

Da će biti vajde neke

Da ću raditi za njih

Da ću pisati zbog njih

Da ću im biti glavni kritičar

Pesnik koji će uvek doći i recitovati

Da se meni može verovati

Da sam budala

Thea Vilfan

***

Koraci koraci u sjećanju u čekanju nedočekani

Praznina bez boja bez vjetra bez sjećanja

Propadanje u dubine dubina bez dna

Izgubljene misli - nepostojeće postojanje

Nema kraja- bar da ništavilo patnje osjetiš

Nije li to pakao pakla

                                                     

Hajde digni pogled ka nebu sadašnjosti

Osmjeh duše ćeš vidjeti

Boje dugine na platno nanjeti

I tako crne misli od maloprije

Uništiti.Ti si nepobjediva planeta

Ništa te ne može ucrniti

Ništa te ne može paklom obujmiti

Ti si biser među zvjezdama

Svako zlo bježi od tvoje ljubavi

Ljubavi za sva bića svemira

N e u n i š t i v a

Ps. I kada sve nestane

Ti ćeš začeti novi svijet.Svojom nepobjedivom ljubavlju...

Ivana Papeš Bogosavljev

MOJOJ GOCI

Kada ti život ponudi dugu

i pune makova livade zelene,

uzmi za sebe svako novo jutro

i tada sasvim zaboravi na mene.

Kada te osmehom nagrade ljudi

i budeš jača od svake stene,

ne gubi vreme, srećna budi

i tada sasvim zaboravi na mene.

Kada te putevi budu vodili

tamo kuda ti srce krene,

pođi, nemoj se osvrtati

i tada sasvim zaboravi na mene.

Ali kad ti oluje nebo naoblače

i iz oka ti nestanu sene,

kad ti nad sudbinom zaplaču narikače

tada se opet seti mene.

Uvek sam tu, na istom odstojanju,

tek korak od tvoje drage mi ruke,

stub tvom postojanju

podrška i lek za sve tvoje muke.

Pozovi me tada k'o prijatelja,

kao oslonac za teške ti zene.

Proći će, ponovo ću se skloniti,

al' ti ćeš znati da uvek imaš mene!

Milen Šelmić

LEPOTA JE U KAPIMA KIŠE

Kada prođe naše leto vrelo

I kad jesen na tugu miriše

Kad hladnoća obuzme nam telo

Lepota je u kapima kiše

I dok misli boraju nam čelo

Toplih boja kada nema više

Sivo nebo daždi neveselo

Lepota je u kapima kiše

Prepliću se i crno i belo

Vetar deo sećanja kad briše

Od dve pole nikad više celo

Lepota je u kapima kiše

I kad jesen na tugu miriše

Toplih boja kada nema više

Vetar deo sećanja kad briše

Lepota je u kapima kiše

Laura Laurentia Stolić

ISKRA

Nebo bodem 

pupoljcima želja,

zvezde rasterujem

vetrom strahova,

kristalne moje suze

bi da prezime negde,

iznad oblaka,

potok da budu tamo,

a ne na zemlji pahulje.

Uhh...što je zima 

oko moga srca,

na zavejanom putu 

nikog nema,

korača moja nada

uporna, dosledna,

jer me na kraju puta

čeka zakljućana,

latica jedna plava,

iskra jedna...

Laura Laurentia Stolić

SCÂNTEIE

Cerul înghimp

cu boboci de dorinţe,

împrăştii stele

cu vânturi de teamă,

lacrimi de cristal ar vrea

să ierneze undeva,

deasupra norilor

pârâu să fie,

nu pe pământ

zăpadă cenuşie.

Uhh...ce iarnă e

în jurul inimii mele,

pe drum înzăpezit

nimeni nu este,

speranţa mea păşeşte

încăpăţânată,

căci la capăt de drum 

mă aşteaptă,

încuiată fără cheie,

o petală albastră,

o scânteie...

Sabah Al-Zubeidi

BEOGRAD, GRAD MOJE MLADOSTI - بلغــــــــراد مديــــــــنة شــــــــبابي

Beograd, moj lepi anđeo,

dom, večna ljubav,

moj san u kome tražim utehu 

bežeći iz košmara života.

Tvoje oči, Beograde,

kao dve zvezde koje grle Mesec,

i osvetle tamnu noć.

Evo me hodam tvojim ulicama,

tražim moju mladost,

ljubavne pesme u starim sveskama.

Nekad lutam,

i spavam na travi sudbine.

Jednog dana ...

Ugasi će se sveća mog života

napusti ću ovaj svet

da počivam u miru pod crnom zemljom.

Ne vraćam se !...

Ali ti ćeš ostati, moj Beograd

Mesec koji drema na dve reke*

i sija u zvezdanoj noći.

*****

* Sava i Dunav.

*****

Mirjana Tachlinski

SKRIVENA LJUBAV

Svake noći prizivam

Prije nego se prepustim snovima

Kroz zvonjavu šutnje nabujalom sjetom

One pod rascvjetalom trešnjom

Blage zagrljaje naših tijela

I ljubav

Što je u grudima davno

Ostala skrivena

Zdravko Odorčić

KORAK DO RAJA PAKLU IZMIČEM

·  klizim rubom života već

·  poodavno

·  sredinom ko’ artist konopcem

·  hodim

·  cerekam se smrti u lice ko’

·  klaun

·  korak sam razapet od

·  raja

·  na korak razapet do

·  pakla

Glorija Wolf

TELO BEZ DUŠE

Kao suvi list trešnje tako je telo moje, 

ispila si sve sokove ljubavi noći prošle, 

ostavila si me da sam na vetru sa životom se borim,

nekada crvene sočne usne trešnje zrele sam ljubio, 

a sada za tebe ne postojim. 

Kiše spiraju miris tvog tela sa mene,

odlaziš negde daleko, 

Odlaziš, odlaziš u neko proleće svoje,

a mene okovi zime stiskaju,

Još samo sećanje kao paukova nit za tebe me veze,

kidaš i taj poslednji pogled moj na komade,

i bacaš ga u provaliju ka kojoj ja idem,

jer život bez tebe... život nije...

Márki Mária

ITT AZ ŐSZ

Megannyiszor láttam már az ősz érkezését,

amely oly győnyőrű, tarka szinekben pompázik.

Hullo levelek ,ezernyi sárga lepkék.

Azavar susogását sétálás kőzben.

A nap gyenge fénysugarát,mely erőlkőgik

a felhőkkel az éles szél ellen.

A hullámzo tavat, mely magasra csapkodja

hullámait,ezernyi győngy volna rajta elszorva.

Mintha mérgében panaszkodna,a felette rőpkődő

sirályoknak.

Nemsokára itt a tél, akkor befagyok én

Sirályok szállnak a to felett,Bucsut intenek az ősznek

a hullámzo tavacskának.

Csatlakoznak hozájuk a varjak .mikőzben károgják

a bus dalt kár ,kár hogy elmult a nyár s vel együtt az őszis.

Milyen csodálatos mindez

olyan mint egy csendes pihenés az éjszakában.

Magukra huzzák a csillagos tarka dunnát,hogy felkészűljőnek

a téli álmokra, ami reájuk vár .

Mladen Crnković

ZA SVA VREMENA

Gledam te u tijelo,

gledam te u lice,

gledam te u oči,

i ljepše mi je nego u samoći.

Odišeš vedrinom,

odišeš duhom,

odišeš ljepotom,

javlja mi se želja za životom.

Ljepša si od modela,

ljepša si od slike,

ljepša si od obične žene,

drago mi je da si uz mene.

Da li jedan sat,

da li par sati,

da li jedan dan,

taj dan je s tobom suncem obasjan.

Budi mi prijateljica,

budi mi cura,

budi mi žena,

bilo kako se zovi, ali budi uz mene za sva vremena. 

Љиљана Глигоријевић

РУМЕНИЛО ДАНА

Разлива се од сутона до свитања,

трчкара сатницом дана,

хвата се тренуцима 

у трептајима измаглице.

Пламичцима врхова прстију

додирује тек пробуђене очи,

милује разгаљено цвеће,

зове у живот, мами,

стишће са ветром

и са њим заплиће

тек насталу радост

пробуђенг дана.

На узглављу звезданог неба

распрска искре најлепших жеља,

па неприметно гаси жаруљу

тонући у смирај и дубоки сан.

На небу слабашни трагови руменила

претачу се у индиго-плаву...

одлазе пут сањарења и маште

у недокучивост настале тмине

мешајући се са звезданом прашином...

NAŠA LJUBAV

Tode Nikoletić

Toliko toga hteo bih reći,

A fališ.Noćas te ni crni snegovi 

Ne mogu skriti.

Kad vidiš laste nemoj 

Da žališ,

Opet ćemo ko nekad 

zajedno biti.

Vreme će skratiti svu našu

Tugu,iz ruševine naše ponovo

Ćemo nići.

Okrpiće ćežnja

Pokidanu dugu

I mi ćemo iz zgarišta

Još jači se dići.

Toliko toga želim da ti 

Kažem, a strepim,

Noćas mi te ni vetrovi

Ne mogu oteti.

Tvoj lik u mozaik slažem

I drhtim da ne oslepim

Koliko te želim voleti.

Dobrodošla u moje srce

Malo. Presahlo.

Ljubim te seno u 

Sobnom mraku,

Ti si moje polomljeno staklo

I krvava rana u raskoraku.

Toliko toga hteo bih dati,

A nemam čime.

Noćas su mi ruke kratke za

Zagrljaje.

Zato te ušuškavam u ove

Otužne rime

Da barem tako 

Naša ljubav traje

Jadranka Tarle Bojović 

Snovi

I snovi ponekad plaše
ponekad su lijepi,u njima sretan si
ponekad te guše,nemaš snage da im se otrgneš
u njima se smiješ,u njima plačeš
snovi su tu da te smire,da ti daju objašnjenje
u snovima nije sve uvijek ružičasto
u njima ima gliba koji nosiš na rukama
osvrni se čovječe,je li to sve tvoja stvarnost
ili je to možda uobrazilja neshvaćenog umjetnika
možda u snovima tražiš nadahnuće
snovi su tu da ti kažu ono što ne znaš o sebi
snovi su tu da te slome u jutarnjem buđenju.

Pripremili:

Dijana Uherek Stevanović

Chadjim Siniša